Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

Sedam i po kila kukuruza

Milioni dijamanata razasuti po prostranstvu oko mene, prelijevaju se na jasnom zimskom suncu. Kao kad nasijevaš žito u plodnu zemlju, postat po postat, tako se i ovaj dijamantski pokrivac širi, što sunce više izbija iza brda. Oštar jutarnji zrak štipa mi obraze i napola ispucale usne.

Stojim na uzvišenju i posmatram prizor. Sve oko mene je bijelo, čisto. Jedino je uski nogostop rasjekao duboki snježni pokrivač, pa sad i nije tako savršen. Ljudi nikada ne miruju. Cijelu noć je snijeg neprestano padao, a ipak nije uspio sakriti sve tragove. Upornost i potreba, nagnale su nesretnike da se po mećavi upute u potragu za komadom hljeba.
Stao sam da predahnem. Sam i umoran. Stojim i gledam Dolinu. Sve je bijelo. Kako je samo tiho i gluho. I ne puca. Začudo!
Kada bi samo, tamo oni, na onoj strani, imali moje oči pa da vide ovu ljepotu oko mene, pa da osjete ono što ja osjećam, pa da ogladne ovako kao što sam ja sad gladan..... Bi, otišli bi!
Jer, zašto da je diraju? Ovo parče nedođije, okamenjeno, nepromjenljivo. Ovo ogledalo savršenstva Svevišnjeg.
Kada bi prazan stomak opomeuo one tamo, da tu ne pripadaju, otišli bi oni. Bi! I da su noćas, po ovom snijegu, morali pregaziti trideset kolometara, zbog sedam i po kila kukuruza, otisli bi oni. Bi, sigurno!
Dabogda vam Bog dao moje oči, moj stomak. Dabogda vam se djeca radovala kukuruzu, kao što se moja raduju. Dabogda vas budio tihi jecaj gladi, dok ste god živi! Zasto ste tu? Idite! Lijepo je kod kuće. A vaša ovdje nije. Eno, ja vidim svoju. Ko mala kocka na dnu Doline. Začudo, još je čitava. Iz nje se izvlači tanki, sivi, pramičak dima. Vidite li? Sad je u kući toplo. Vaša su djeca ustala i pitaju za vas. I moja pitaju za mene. Ja, evo odoh svojoj, i nosim him sedam i po kila kukuruza. Moja kuća na dnu Doline, čeka me i u njoj sva moja sreća. Pogledajte, Dolina se ovila ovim blještavim pokrovom, pa ovako gorda, prkosi vam. Okitila se crvenim džidžama, a u svakoj džidži pokoje srce kuca. I da nije ovako kako jeste i da se ne bori sa vama, bila bi Dolina sretna i blistala bi kao i ovaj pokrov što je pokriva. Ovako, gledam je, tihu na izdisaju,svakim danom sa sve manje džidža. Kada potpuno ogoli, i kad joj sva srca odu, ostaće ona i čekati. Ista ovakva nepromjenljiva, u haljetku od pepela i opet vam prkositi. Doći će opet neki džidžari i nadžidžati je, a vi šta ćete vi?!
Eno i Drina postade siva. Ni ona nije onako zelena ko sto znade biti, a tamo oni, čudna mi čuda, ispališe granatu. Onako, bez razloga,kao i uvijek. Valjda tako najavljuju novi dan. Ode granata u Stijene. Dobro je!
Odoh i ja svojoj kući, sa sedam i po kila kukuruza. Dobro je!

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version