Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

ROGATICA:PONAVLJANJE POVIJESTI I ULOGA „SPASILACA“

Edina Bećirević

 

GENOCID U ISTOČNOJ BOSNI  1992.-1993.

 

Četvrto  poglavlje  iz  knjige  NA  DRINI  GENOCID,  ISTRAŽIVANJE ORGANIZIRANOG  ZLOČINA  U  ISTOČNOJ  BOSNI,  Edina  Bećirević,  Buybook, Sarajevo,  2009. 

Knjiga  predstavlja  adaptiranu  doktorsku  disertaciju  pod  naslovom „Genocid  u  istočnoj  Bosni  1992-1993.  god.:  srpski  politički,  vojni  i  socijalni projekat“,  koja  je  24.  3.  2008.  god.  odbranjena  na  Fakultetu  političkih  nauka  u Sarajevu.

 

 

 

 

  Kao  i  u  mnogim  drugim  gradovima  Bosne  i  Hercegovine, scenarij  koji  je  podrazumijevao  uništenje  Bošnjaka,  njihove  kulture  i zatiranje  njihovog  nacionalnog  identiteta  bio  je koordiniran  i sistematičan.  Jedan  od  argumenata  u  dokazivanju  srpskog  genocidnog plana  jeste  između  ostalog  i  to  da  je  svaki  od  napada  na  većinski muslimanske gradove  i  sela vođen na gotovo  identičan način. Kao  što smo  već  više  puta  naveli  u  ovom  radu,  sličnost u  procesu  provođenja genocidnog  plana  ne  odnosi  se  samo  na  gradove  i  sela  u  Bosni  i Hercegovini, već  se može porediti  i  sa načinima  izvođenja genocida u drugim  državama,  te  različitim  historijskim  periodima.  Rogatica  ni prema  čemu  nije  izuzetak.  Genocid  nad  jednim  narodom  prati diskriminacija,  zatim  ubijanje  prvo  istaknutih  članova  društva,  potom masovna  ubistva, silovanje  žena,  osnivanje  koncentracionih  logora, uništavanje  vjerskih  spomenika  i  spomenika  kulture,  pljačkanje  i oduzimanje imovine i slično.  Stoga,  koji  god  element  genocida  da  naglasimo  u  slučaju Rogatice, on neće biti specifičan u odnosu na ostale primjere genocida. Zločin genocida je veoma kompleksan državni projekat koji je potrebno dugo  i pažljivo pripremati,  ali  je  i  za naučnu dekonstrukciju genocida neophodna  detaljna  analiza.  U  ovom  radu,  na  primjeru  genocida  u Rogatici,  naglasit  ćemo  samo  nekoliko  elemenata  u  tom  procesu,  a  to su:  posljedice  nekažnjavanja  genocida,  surovost metoda  istrebljenja  i masovna  ubistva,  ulogu  običnih  ljudi  pripadnika  srpskog  naroda  u genocidnom  procesu,  sa  posebnim  akcentom  na  ulogu  i  mogućnosti „spasilaca“  u  genocidnom  procesu.  Nekažnjavanje  genocida  uvijek ostavlja  mogućnost  da  će  se  genocid  ponoviti.  Mnogi  analitičari  genocida  navode  da  je  negiranje  i  nekažnjavanje  genocida  u  brojnim historijskim primjerima vodilo ponavljanju genocida. 160 -  Karakteristika genocida je i indoktrinacija običnih ljudi i njihovo učešće u genocidu na različite načine. Nedavna stvarnost nas je naučila da  je  za  izvršenje  genocida  neophodno  uključiti  sve  slojeve stanovništva.  To,  naravno,  ne  podrazumijeva  da  su  svi  pripadnici naroda  u  čije  ime  se  genocid  provodi  uključeni  u  genocid. U  svakom genocidnom procesu postoji  i određena kategorija  stanovništva koji  se nazivaju „spasioci“.

 

161 - Rogatica nam pruža primjer da je većina srpskog stanovništva  u  različitim  kapacitetima  bila  involvirana  u  genocid,  ali primjer  jednog  srpskog  sela  u  okolini  Rogatice  pokazuje  to  da  se određeni  broj  pripadnika  srpskog  naroda  uspio  oduprijeti  genocidnoj ideologiji.

  Čelebi Pazar (u prijevodu Gospodski Pazar) naziv je Rogatice iz osmanlijskog  doba.  Još  u  XVI  vijeku  ovaj  otmjeni  gradić  dobija vodovod,  javno  kupatilo  sa  toplom  i  hladnom  vodom,  čaršiju, musafirhane,  karavan-saraje,  mektebe  i  medresu.  Od  XVI  vijeka izgrađeno je i nekoliko džamija: Tekijska, Sinan-vojvodina, Oruč-agina, Arnaudija,  Husejin-begova  džamija,  Careva  džamija,  Čaršijska Sudžaudinova  džamija  i  Serhadija.  U  brojnim  pokušajima  da  se bošnjačko  stanovništvo  eksterminira  sa  ovih  područja,  stradavale  su  i rogatičke džamije. Tokom Drugog svjetskog rata Rogatica  je praktično sravnjena  sa  zemljom.  „Od  javnih  objekata  ostale  su  zgrade  narodne osnovne  škole,  dvije  oštećene  i  oskrnavljene  džamije,  Čaršijska  i Arnautovića, te dvije crkve: pravoslavna i katolička.“162 U  periodu  1992.-1993.  godine,  srpske  snage  su  u  Rogatici uništile  gotovo  sve  muslimanske  vjerske  objekte.  Munara  na Arnautovića  džamiji  je  srušena,  a  džamijska  zgrada  oštećena.163

Na području  rogatičke  opštine,  osim  muslimanskih  vjerskih  objekata  u centru grada, stradale su džamije, imamske kuće i ostali vjerski objekti u  džematima:  Rakitnica,  Godomilje,  Kramer-Selo,  Đedovići,  Kovanj, Pokrivenik,  Lubardići,  Živaljevići,  Batovo, Košutica,  Brda, Vragolovi, Kukavice,  Šljedovići.164 Tokom  Drugog  svjetskog  rata  četnici  su  u okviru  šireg  procesa  genocida  nad  muslimanima  na  području  bivše Jugoslavije počinili genocid nad Bošnjacima Rogatice. Scenarij ubijanja bio  je  praktično  isti  kao  1992.  godine. Kako  je  u  svom  istraživačkom radu zabilježio Agić, u Drugom svjetskom ratu Bošnjaci su stradali od svojih  komšija. 

Borike  iznad  Rogatice  bile  su  poznate  po  četničkoj tradiciji: „Srbi, pravoslavci, prve  komšije, najprije bi opkolili bošnjačko selo  i  stjerali mještane  u  jednu  dvije  kuće,  zavisno  od  veličine  sela  i broja  populacije.  Muškarce  bi,  uz  njihov  „dobrovoljni“  pristanak, odvodili na boričku ergelu  radi, navodno, nekih važnih poslova. Tu bi se  tim  našim  ljudima  gubio  trag.  Samo  rijetki  su  uspjeli  pobjeći  sa boričkog  strelišta. U  selu  su ostajale  žene  sa djecom. Teško  je opisati kako  su  ostrvljene  komšije mučile  naše  nane,  žene,  djevojke  i  djecu: zlostavljanje, silovanje, ubijanje, pljačka. Kad bi to četnici završili, sav pravoslavni  živalj  iz  susjednh  sela,  sve  što  je  moglo  hodati,  nešto ponijeti  i  povesti,  nagrnuo  bi  kao  čopor  hijena  na  to  bošnjačko  selo, opljačkao  sve  što  se  moglo  ponijeti,  otjerao  stoku  i  pokupio  živad... Onda bi selo planulo i za nekoliko sati nestalo s lica zemlje.“165

  Metodologiju zla u genocidu nad Bošnjacima dokumentirao  je  i Tucaković.  Prema  njegovom  istraživanju,  u  uništavanju  seoskog bošnjačkog  stanovništva  u  području  istočne  Bosne  primjenjivana  je razrađena metodologija. Prvo su ih prijatelji Srbi nagovarali da predaju oružje, uz argument da će  ih štititi četnici koji su kraljevska vojska.166 Prema  pisanju  Tucakovića:  „Tamo  gdje  je  oružje  predato,  stizale  su odmah  kaznene  ekspedicije  sastavljene  od  koljača.  Za  njima  su  išle gomile pljačkaša koje su na leđima i konjima nosile sve što su zaticali.

Hvatali  su  prvo  muškarce  govoreći  im  da  ih  vode  na  „saslušanje  u komandu“.  Ubijali  su  ih  međutim  kod  prvog  potoka  ili  skrovitog mjesta“.167Kako na području cijele Bosne i Hercegovine, tako i na teritoriji Rogatice,  još  1991.  godine  postajalo  je  jasno  da  će  se  1942.  godina ponoviti,  te  da  je  došlo  vijeme  raskrinkavanja  mita  „bratstva  i jedinstva“. Koliko je opasno kad narod ne posjeduje historijsko sjećanje pokazuje primjer Bošnjaka koji su ponovno nespremno dočekali ulogu žrtve. S druge strane, slučaj srpskog naroda  također pokazuje koliko  je opasno  kada  se  historijsko  sjećanje iskrivljuje  i  kada  se  njime manipulira.  Već  1992.  godine,  u  Rogatici  kao  i  u  drugim  gradovima istočne  Bosne,  SDS  uspostavlja  paralelne,  paradržavne  organe  vlasti, ekskluzivno  srpske. Osniva  se  „Srpska skupština  opštine“,168 a  u  junu 1991.  Rogatica  se  uključuje  u  „Srpsku  autonomnu  oblast Romanija“. Još 16. maja 1991. u Rogatici su, zbog raspodjele funkcija u SJB, nikle prve  barikade.  U  jesen  1991.  godine,  Rajko  Kušić,  sin  poznatog zločinca  iz Drugog svjetskog rata, promoviran  je u vojvodu rogatičkog kraja.  Borička  visoravan,  na  kojoj  su  se  još  od  1991.  godine  vojno organizirali  rogatički  četnici,  poslužila  je  za  naoružavanje  Srba  tog kraja.

  Uvertira  u  ubijanje  Bošnjaka  rogatičkog  kraja  bio  je  30. mart 1992. godine, kada su Srbi tražili podjelu policije na srpsku i bošnjačku. Većina Srba iselili su civilno stanovništvo, žene i djecu, ostali su samo mobilizirani, vojno  sposobni muškarci. Kako potvrđuje Zoran Bojević iz  Rogatice:  „Odveo  sam  ženu  i  dijete  u  martu  u  Bajinu  Baštu  iz bezbjednosnih razloga.169                                           

  Nakon što su srpske snage iz Rogatice iselile žene i djecu srpske nacionalnosti, 15. maja počelo je granatiranje grada. Prvo su granatirani dijelovi  sa  većinskim  muslimanskim  stanovništvom.  Kada  su  srpske komšije  ponovno  počeli  pozivati  Bošnjake  da  se  skupe  u srednjoškolskom  centru  u  Rogatici,  uz  objašnjenje  da  im  samo  tako mogu  garantirati  sigurnost,  Bošnjaci  su  poslušali.  Mislili  su  da  ih komšije  iz  iskrene brige pozivaju da se sklone,  jer  im samo  tako mogu garantirati život. Jasmina Delija  je u  srednjoškolski centar otišla među prvima,  sa  mužem  i  dvoje  djece.  Tamo  je  zatekla  oko  50  ljudi,  a naknadno  ih  je  dovedeno  još  oko  300.  Svi  su  bili  bošnjačke nacionalnosti.  Zajedno  sa  ostalim  ženama  i  djecom,  Jasmina  i  njena djeca  razmijenjeni  su  8.  avgusta  1992.  godine.  Radno  sposobni muškarci  ostali  su  u  logoru.  Njen  muž  ubijen  je  zajedno  sa  ostalim muškarcima  koji  su  ostali  u  logoru.170

  Nadža  Isaković  također  je povjerovala  da  će  u  srednjoškolskom  centru  u Rogatici  biti zaštićena. Preko megafona koji se nalazio na  transporteru, srpsko rukovodstvo  ih je pozivalo da se sklone u srednjoškolski centar jer će tamo biti sigurni. „Međutim,  ispostavilo  se  da  je  to  bio  logor“,  kaže Nadža  Isaković.171 Kako  dalje  tvrdi  Nadža  Isaković,  zlostavljanja  zarobljenika  činili  su rogatički Srbi, koji su bili maskirani. Nadža Isaković  imala  je sreću da nije  bila  među  brojnim  mladim  ženama  i  djevojkama  koje  su  srpski vojnici  odvodili  iz  srednjoškolskog  centra  i  silovali  ih.  Ali,  dok  se prisjećala  svog  zatočeništva,  na  njenom  licu  bili  su  vidljivi  strah  i susjećanje koje je trpjela kad god su odvodili druge zatvorenice.172  Dodatni  razlog  zbog  kojeg  su  Bošnjaci  praktično  dobrovoljno došli u  zatočeništvo u kolektivni  smještaj  srednjoškolskog  centra nudi Agić: „Da bi sve  to  izgledalo što uvjerljivije, da bi Bošnjaci vidjeli da im  Srbi  žele  dobro,  da  su  iskreni  u  svojim  izjavama,  u  kolektivni smještaj krenulo je i nekoliko Srba sa porodicama.“173

  Zašto  su Bošnjaci  vjerovali  svojim  komšijama  Srbima  usprkos strašnom iskustvu iz Drugog svjetskog rata, u kojem su rogatički četici počinili masovne zločine nad Bošnjacima? Možda je to zbog toga što je od  1945.  godine  kolektivnom  sjećanju  Bošnjaka  nametnut  mit  o bratstvu  i  jedinstvu koji nije bio kompatibilan sa sjećanjem da su prve komšije Srbi najčešće bili organizatori i izvršioci masovnih ubistava. S druge  strane,  Srbi  su  razvili  mehanizam  negiranja,  kako  historije  iz Drugog svjetskog rata, tako i zločina koji su počinjeni u periodu 1992.-1995.

  Mile  Ujić  bio  je  načelnik  vojnog  odsjeka  u  Rogatici  1992. godine.  Prema  sopstvenim  riječima,  išao  je  u  posjetu  prijateljima  u srednjoškolski  centar  u  Rogaticu,  gdje  su  Bošnjaci,  u  njegovoj interpretaciji,  smješteni  radi  sigurnosti.  „Pitao  sam  ih  da  li  ima  nekih problema. Svi su rekli da nema problema, da je hrana dobra i da im fali samo  cigara“,  izjavio  je  na  Sudu  BiH,  gdje  je  svjedočio  u  svojstvu svjedoka odbrane ratnog zločinca Dragoja Paunovića.174 Ujić, međutim, potvrđuje da  je već dan nakon njegove posjete srednjoškolskom centru čuo za ubistva civila. Kada je pokušao da otkrije više, načelnik policije mu  je rekao da ne pita puno  jer bi mogao  loše proći.175

 Sudski procesi na površinu veoma često izvuku ono što svjedocima stoji u podsvijesti. Svjedok  Goran  Kozić  o  stradanju  civila  muslimana  navodno  je  čuo mnogo  kasnije  na  radiju  Bosne  i  Hercegovine.  On  kaže:  „O  tom događaju se malo, gotovo nikako pričalo na našoj strani“.176

 

Ubijeni i preživjeli ,,živi štitovi“

 

  Iz  iskaza  svjedoka  srpske  nacionalnosti  u  slučajevima procesuiranim pred Sudom BiH može se zaključiti da su stanovnicima Rogatice bila poznata ubistva Bošnjaka sa područja  teritorije Rogatice.

Međutim,  o  tome  se  nije  govorilo.  Jedan  od  načina  ubistva Bošnjaka jeste  metoda  „živog  štita“.  Naime,  srpski  vojnici  su  zarobljenike  iz logora  Rasadnik  i  srednjoškolskog  centra  odvodili  kao  žive  štitove  u pokušajima da poraze branitelje  rogatičkih sela koji su se  tokom  jula  i avgusta samoorganizirali i uspjeli osloboditi ranije okupirana bošnjačka sela Šljedoviće, Solakoviće i Starčiće.177

 Prema riječima Agića, četnički vojvoda  Rajko  Kušić  tražio  je  da mu  se  u  Koziće  dovede  tridesetak zarobljenih Bošnjaka,  „a  svojim  komandirima  naredio  je  da  pripreme jedinice  za  'odlučujući  napad  i  potpuno  uništenje  šačice  Alijinih bojovnika' .  Zarobljeni Bošnjaci  su  u  toj  pripremi  trebali  biti  'živi  štit' koji  će  ići  ispred  četničkog  streljačkog  stroja  i  neutralisati  eventualna minska polja“.178

  Bošnjaci  su  vezani  konopcem  po  dvojica-trojica  zajedno  i natjerani prema Tušinama,  Jačenu  i Brčigovu. Akcija  srpskih  snaga  je propala nakon što su branitelji snažno zapucali sa odbrambenih položaja iz  Brčigova,  tako  da  se  srpska  pješadija  morala  povući.  Ranjeno  je nekoliko  Bošnjaka.  Zbog  neuspjeha  ove  akcije,  u  kojoj  su  ranjeni  i srpski  vojnici,  svi Bošnjaci  iz  „živog  štita“  su  strijeljani.179 Međutim, trojica Bošnjaka preživjeli su strijeljanje. U to vrijeme nisu se nadali da će  jednog  dana  imati  priliku  svjedočiti  o  tome  u  Sudu  Bosne  i Hercegovine. Ago  Kapo,  zvani  Kapetan,  iz  sela  Borovsko,  bježeći  pred srpskim napadima, u avgustu 1992. godine uhapšen  je u selu Žljebovi kod Sokoca, te odvezen u logor Rasadnik.180  Nekoliko dana zajedno sa ostalim zarobljenicima bio je na radnoj obavezi, čistio je grad i stanove srpskim  vlastodršcima.  Pet  dana  nakon  radne  obaveze  manjim autobusom odvezli  su  ih u  selo Duljevac.

Tu  su  ih vezali u živi  štit u kojem su proveli dva sata. Dragoje Paunović predvodio je grupu srpskih vojnika kojima je naredio da vezane Bošnjake strijeljaju. Ago Kapo nije mogao svojim ubicama gledati u  lice,  jer su 12 srpskih vojnika koji su izvršavali  naređenja  nosili  čarape  na  glavi.  Jesu  li  bili  svjesni nečovječnosti  tog  čina,  ili  su  možda  znali  da  „savršen  zločin“  ne postoji? Jedini koji  je vjerovao da učestvuje u „savršenom zločini“ bio je Dragoje Paunović, zvani Špiro. Sedamnaest godina nakon strijeljanja nemoćnih  i  vezanih  bošnjačkih  „živih  štitova“,  zločinac  Dragoje Paunović sjedio je na optuženičkoj stolici u Sudu BiH i slušao svjedoka Kapu  koji  je  potvrdio  da  optuženi,  za  razliku  od  drugih  vojnika,  nije nosio  kapu  na  glavi. Tog  avgustovskog  dana  strijeljano  je  27  nevinih Bošnjaka.181 Svjedok Armin Bazdara bio  je u  istom redu za strijeljanje kao  i Ago  Kapo.182 Nakon  što  je  pogođen  u  nadlakticu,  uspio  je  uložiti maksimalnu  snagu  da  bi  ostao  miran.  Četnici  nisu  primijetili  da  je preživio. Ležao je bez glasa, dok je osluškivao jauke i pucnjavu. Srpski  vojnici  su  pojedinačno  ubijali  one  za  koje  su  primijetili  da  su  živi. U jednom  trenutku čuo  je kako glas sa motorole pita:  'Ko  to puca' , a glas koji je držao motorolu jasno je odgovorio 'Špiro puca' . Nakon izvjesnog vremena Armin je potrčao. Srpski vojnici pucali su za njim, ali ovaj put bezuspješno.  Kad  je  iznemogao  od  gladi  i  gubitka  krvi  stigao  na brežuljak iznad nekih vikendica, u magnovenju je vidio neke vojnike. S obzirom  da  nije  više  imao  snage  da  trči,  bio  je  spreman  da  se  preda, ali... bili su to vojnici Armije Bosne i Hercegovine.183

  Oni koji  su preživjeli  strijeljanja  i  gledali  smrti  u oči 26. maja 2006.  godine,  zajedno  sa  ostalim  žrtvama  srpskih  zločina,  imali  su priliku  osjetiti  moralnu  satisfakciju  što  je  zločin  osuđen.  Tog  dana donesena je presuda zbog ratnog zločina protiv čovječnosti iz člana 172. stav  1.  tačka  h)  u  vezi  sa  tačkom  a)  i  k)  Krivičnog  zakona  Bosne  i Hercegovine. Dragoje Paunović Špiro proglašen je krivim za strijeljanje 27  Bošnjaka  na  području  opštine  Rogatica  i  osuđen  na  kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 20 godina.

 

„Spasioci” ili čuvari čovječnosti

 

  Doktor  Zoran  Gavrić  bio  je  jedan  od  Srba  koji  je  sa  svojim bošnjačkim  sugrađanima  dijelio  ljudsku  naivnost  i  nerazumijevanje opasnosti od srpskog nacionalizma. Dr. Gavrić, porijeklom iz Visokog, godinama  je  radio kao stomatolog u Domu zdravlja „Ragib Džindo“ u Rogatici,  a  bio  je  poznat  po  svojoj  druželjubivosti.184  Jednog martovskog  dana  1992.  godine,  dr.  Gavrić  i  Ćamil  Poljo, medicinski tehničar,  vjerojatno  ponukani  napetom  atmosferom  koja  je  obuzela  Rogaticu, potražili su utjehu u alkoholu. Dan kasnije, dr. Zoran Gavrić malo čega se sjećao. Znao je samo da su on i Ćamil Poljo svratili u kuću mjesnog učitelja na Borikama.185 Međutim, nakon  što ga  je njegov drug Mile Balčaković,  seoski učitelj, pozvao telefonom da dođe po Ćamila, nije se dvoumio ni trena. Sa Borika se dr. Zoran Gavrić nikada nije vratio. Poznato je da je Ćamil Poljo ubijen  te večeri na Borikama,  a mrtvo  tijelo dr. Zorana Gavrića prepoznato je nekoliko dana kasnije u bolnici na Sokocu. A o detaljima njegove smrti Rogatičani ni do danas nisu mnogo saznali, osim 'da je dr. Zoran  stigao  do Milove  kuće  i  da  su  zajedno  otišli  u  hotel  Borike  u kojem  je bila baza Rajka Kušića  i njegovih  četnika. Tu  se dr. Zoranu Gavriću  gubi  svaki  trag' .186 Uvjerenja  dr.  Gavrića  zbog  kojih  nije poštivao pravila etničkog SDS ekskluziviteta i u prijateljstvu nije pravio razlike između Srba i Bošnjaka, dijelio je tek mali broj Rogatičana Srba.

Sahrani  dr.  Gavrića  prisustvovalo  je  tek  desetak  Srba  i  više  stotina Bošnjaka.187 Nažalost,  u  sjećanjima  rogatičkih Bošnjaka  priča  o  dr.  Zoranu Gavriću jedna je od rijetkih koja je primjer čuvara principa humanosti u srpskom narodu.

 Međutim, Bošnjaci  iz  sela Mađer u okolini Rogatice imaju  mnogo  bolja  iskustva.  Komšije  Srbi  iz  susjednog  sela  Rasput Njive početkom maja obavijestili su  ih da bježe u šumu  i da se sklone od „četnika“. Potom su svoje susjede Bošnjake pričekali u maloj dolini, skriveni od pogleda. „Tu nas je čekala grupa mještana. Rekli su nam da tu moramo ostati do mraka i da ne možemo ulaziti u njihovo selo dok se vidi,  jer  se ne zna odakle ko posmatra  i  šta ko  smjera. Tek kad padne mrak, oni će nas uvesti u  svoje  selo“.188  Noći  su Bošnjaci provodili u srpskom  selu,  a  s prvom  zorom krili  su  se u  šumi, gdje  su  im  susjedi Srbi  donosili  hranu  i  prekrivače.  Ali,  pošto  su „spasioci“  u  srpskom narodu  bili manjina među  Srbima  u  rogatičkom  kraju,  i  oni  su  bili  u opasnosti.  Jednog  jutra,  jedan od komšija obavijestio  je Bošnjake koji su  se  krili:  'Jutros  su  nam  četnici  rekli  da  više  ne  smijemo  ovako  intervenisati,  da  ih  ne  smijemo  sprečavati  u  izvršavanju  njihovih zadataka'.189

  Prisjećajući  se  tih  događaja,  petnaest  godina  kasnije,  Borivoje Lelek iz sela Rasput Njive ni sam ne zna zbog čega su stanovnici ovog sela u opasnost dovodili  svoje  živote da bi  zaštitili komšije Bošnjake. Samo  zna  da  bi  ponovo,  da  se  isto  desi,  stanovnici  sela Rasput Njive isto postupili. Na naše pitanje da je selo Rasput Njive imalo partizansku tradiciju,  Borivoje  Lelek  kaže:  „Zapravo  ne.  Selo  nije  imalo  ni partizansku  ni  četničku  tradiciju.  Selo  Rasput  Njive  jednostavno  nije imalo  nikakvu  vojničku  tradiciju.  Sa  našim  komšijama  Bošnjacima uvijek smo se dobro slagali.Tako  je  i danas. Vratili su se oni, a vratili smo  se  i  mi.  Družimo  se  sa  dubokim  osjećajem  međusobnog  uvažavanja“.

 Primjeri  doktora  Zorana  Gavrića,  Borivoja  Leleka  i seljana  iz  sela  Rasput  Njive  svakako  zaslužuju  dalja  istraživanja.  U analizama genocida uglavnom se velika pažnja posvećuje počiniteljima  zločina  i motivima, a veoma  je malo studija koje  istražuju uzroke koji ljude  motiviraju  da  budu  spasioci  i  spriječe  genocidna  djela. Motivi spasilaca  u  programima  prevencije  genocida  mogli  bi  imati  veoma značajnu ulogu.

 __ __________________________________________________________

 161 Za teorijska objašnjenja kategorije „spasilaca“, vidi peto poglavlje.

162 Faruk  Kozić,  „Rogatica  -  zločini  i  uništavanje  kulturne  baštine“  u  Razaranje

identiteta  bosanskih  muslimana,  Centar  za  istraživanje  ratnih  zločina  i  zločina

genocida nad muslimanima, Zenica, 1993., str. 229.

163 Isto, str. 229. 

164 Muharem Omerdić,  Prilozi  izučavanju  genocida nad Bošnjacima  (1992.-1995.),  El-kalem, Sarajevo, 1999.

165 Nusret E. Agić, Živi štitovi, Hod, Sarajevo, 1995., str. 39.

166 Šemso Tucaković, nav.dj., str. 38. 

167 Isto.

168 Rogatica  je osnovala Srpsku skupštinu opštine 26.12.1991. „po Uputstvu Glavnog

odbora  SDS-a“.  Izvještaj o  radu Skupštine opštine, broj 01/1-012-54/93, 1.10.1993.

Arhiv ICTY.

169 Dokazni postupak odbrane u slučaju Paunović Dragoje, održan 28. 3. 2006. godine. 

Broj predmeta KT-RZ-9/05. Svjedočenje Zoran Bojević. Vidi: Almir Đozo, Izvještaj

monitora, http //idc.org.ba/monitoring/Paunovic (pristupljeno 11.6.2007.) 

170 Isto, Svjedočenje Jasmine Delija

171 Isto, Svjedočenje Nađe Isaković.

172 Isto.

173 Nusret E. Agić, nav. dj., str. 60.

 174 Dokazni postupak odbrane u slučaju Paunović Dragoje, održan 28. 3. 2006. godine. 

Broj predmeta KT-RZ-9/05, Svjedok Mile Ujić, Vidi: Almir Đozo, Izvještaj monitora,

http: //idc.org.ba/monitoring/Paunovic (pristupljeno 11.6.2007.)

175 Isto.

176 Isto, Svjedok Goran Kozić. 

177 Nusret E. Agić, nav.dj., str. 91.

178 Isto, str. 92.

179 Isto, str. 91.

180 Glavni  pretres  na  Sudu  BiH,  u  slučaju  Paunović  Dragoje,  održan  06.  12.  2005. godine.  Broj  predmeta  KT-RZ-9/05.,  Svjedočenje  Kapo  Ago.  Vidi:  Almir  Đozo, Izvještaj monitora, http: //idc.org.ba/monitoring/Paunovic. (pristupljeno 11.06.2007.) 

181 Isto.

182 Glavni pretres na Sudu BiH, u slučaju Paunović Dragoje, održan 06. 12. 2005.  .go-

dine.  Broj  predmeta  KT-RZ-9/05.  Svjedočenje  Armin  Bazdara.  Vidi:  Almir  Đozo,

Izvještaj monitora, http: //idc.org.ba/monitoring/Paunovic (pristupljeno 11.6.2007.)

183 Isto.

 184 Nusret E. Agić, nav.dj., 34.

185 Intervju: Nusret E. Agić, Sarajevo, 21.5.2007.

186 Nusret E. Agić, nav.dj., str. 35. 

187 Isto, str. 36.

188 Isto, str. 75.

189 Isto, str. 77.

190 Intervju: Borivoje Lelek, Rogatica, 29.5.2007. 

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version