Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

Ž A R A

Svi oni koji su iz nekih razloga išli u pravcu Pašić Kule i dalje, morali su proći kroz Biljinovac. Prije nicanja prigradskog naselja, na Biljinovcu je bilo par kuća i nekoliko domaćinstava. Jedna od najstarijih je bila i kuća Edhema Grabovice. Zemljoradnika. Imo je i zapregu sa konjima. U kući dosta djece.Borio se da ih izvede na pravi put. Najstaiji Hamdija prokrčio težak životni put, došo do volana. Šoferiro u građevinskoj firmi „Standard“.Vozio žutog fapa osamnesku.

Poslije naporna rada na putu kući svraćo na po je'nu u ćoše vatrogasnog doma.Akšamlučio sa Mušanom -„Oko“ i sa dvojicom Muniba.Privlačila ih koka. Pečena što se vrti.

Kišnog majskog popodneva sa vrata Ćošeta mahnu nam hadžija tašnar da uđemo. Nije nas trebalo puno ubjeđivati.

-Neka vas. Vidite da je kiša nagela navazdan.Biće veselo. Slušajte.

-Kako bolan Hamdija bi sa onom stambenom komisijom?

-Miruj hadžija. Ne pristaj mi na muku.Nuro navi der onu moju.

Krenu pjesma.Šaban.“Lijepi dani mog djetinjstva,malo hljeba a gladan ne osta“...Većinu nas je ova pjesma pogađala u centar duš, ako duša to ima.Otsluša pjesmu i naruči svima piće.

Onako visok, krakat, podiže bangavu šaku ko atletski sudija i izusti:

- Slušaj vamo .Malo ću oduljiti, da upratite šta se sve radi u ovoj našoj paćenici Rogatici.

- Znate li vi đe ja živim?

-Znamo,odgovorismo.

-A znate i od kada teglim?

-Znamo,opet mi. Poče pričati.

„Raspisalo u našoj firmi konkurs za stanove i stambene zajmove.I prije raspisivalo, a ja nisam bio nešto mukajet. Ali kako ko u firmu, jal ćvakne stan, jal kreditić, a ja ništa. Bogami počeše dobijati i oni koji i nisu baš zaslužni.

Elem, navrati me ovaj moj šef Munib (Jahić) da i ja predam papire. Ama ganjaj me vazdan da vozim onu skalameriju, ali nemoj me da vadim papire.

Mrsko mi.Naćerah se.

Skupim papire i tamam kad sam predavo onaj mali Otajagić kaže:
-Hamdija opiši svoj stambenu situaciju, provjeravaće komisija.
Neće ići bez toga.
Lanuh:-E, ’ebi ga!

Svi znate moju situaciju, pa nismo u Minhenu. Izađem ljut ko ris.Ovaj Oko za mene popunio.
Zakuhalo se.
Ja radio po vazdan .Nisam ni pratio.

Išla ta komisija da provjerava.
Prošlo i dva mjeseca,kad rezultati.

Na listi za zajam ja prvi, ali ispod crte.

Joj,krivo meni.

Sve Boga molim da naleti neko iz komisije da mu razgulim jedno sile, pa šta bude.

Nije bolan meni što sam ispod crte, već što će od ovih mojih rabadžija biti zajebancija.

Šta ću?

Pravo šefu Munibu.

-Vidi li ti ono?

-Jesam.

-Reko sam ti da ne predajem.

-Neka polahko, Ide ovo na zbor. Nije ovo konačna. Biće generalni. Reci mu šta ti je na duši.

-Da znaš da hoću.

Ubrzo javiše zbor. Biće i direktor. Kontam, ovi direktori ni dvije godine ljudski kod nas i odmah stan.
Kadar ko biva.
A ja.
Šta sam ja?
Prvi nije šala,ali ispod crte.
Neće moći.
Znate naše zborovanje.

Sat filozofije da te izmori, a onda ono što je njima najbitnije proture u zadnjih deset minuta. Izmore bolan narod vazom i on jedva čeka da digne ruku da glasa, ne misleći uopšte za šta je glasano.

Dođe i lista na red.

Taman poslije dobro zamotane priče onaj iz komisije predloži da se glasa a ja vrisnuh:

-Stander malo!

-Šta nije u redu Hamdija? pita ko fol onaj .

-Jeste li vi obilazili i gledali kako ko živi?

-Nego šta smo.

-I kod mene bili.

-Bili Hamdija.

-Ja u to nevjerujem.

Niste vi to dobro.

-Šta sad nije u redu Hamdija? upita me direktor.

-Ama, ova naša komisija druže direktore kod očiju,bez očiju.

-Slijepa!?

Kako sad to?

-Daću ti direktore odgovor, ali kroz pitanje i bez ljutnje.

More li?

-Samo naprijed.

-Bogati direktore, žari li tebe po guzici kad ideš u halu?

Moj burazeru, nasta smijeh, vriska i zbor fertik“.

-Pa šta bi? nakon pola sata smijeha upitasmo Hamdiju.

-Ama da ne bi žare, nikad ja do zajma.

Ostadosmo do kasno u noć sa našim Hamdijom.

Danas nešto mislim “Ožari nas sviju moj Hamdija“.

Sarajevo,kraj maja 2011.godine
Aci Tagor 1414

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version