Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

H I T N A

Na haber kutiji javljaju da je temeratura četrdeset dva u hladu. Na asfaltu pedeset. Gadno. Kažu da će u džehenemu biti još gore. Bolje vjerovati, nego provjeravati. Krenuh niz Drinsku, u pravcu onog zelenog nadvožnjaka. Moro ići. Taman što sam učinio par koraka, prenu me jako zavijanje sirene. Pogledam. Hitna.

Sjetih se upozorenja ljekara, da je doba moždanih i srčanih udara. Vrijeme damli .Poslije onako poganog rata,

to za ovaj narod postalo haman i normalno. Oguglo ,a i saživio se sa tim. Nisam ljudski ni sto koraka, kad opet onaj

jezivi zvuk. Druga profura niz ulicu u pravcu Buća potoka.

 

Zamislih se.

Bi mi nekako žao naroda, a i onog osoblja u hitnoj.

Bore se sa Džebrailom?

Ko će prije.

Tako mu nekako dođe.

Hodajući onim zelenim nadvožnjakom, prolomi se opet.

Drukčiji pisak.

Lokomotiva.

Što ti je temperatura.

Sve vri.

I ovi veliki gradovi.

Ko u mravinjcu.

Ama, čini mi se da je u onoj našoj plahoj, nekako bilo durkčije.

Ili mi se samo činilo.

Pojaviše mi se slike naših junaka u ovom humanom poslu.

Osman, Hasan, Ćazim , a kasnije i onaj Ratko.

Ljudi,čiji svaki dan na poslu je i borba za nečiji život.

Valja njima ostati u vinklu.

A, ovi naši su još i veseljaci bili.

Šala im je bila hobi.

Odmarala ih.

Prenosili je i nama.

 

Pričo mi jednom Fale, da se zadesio kod „Slatkog“ za šankom, a odmah do njega za stolom, da je sjedio

njegov babo Osman, sa nekom ekipom.

“Znalo ga je zapasti da sjedi ponekad sa našim intelektualcima.

Sa onim učevnim.

 

On ih je trpio, iako su mu bili podosadni.

Okrenut leđima, opustih uho i prisluškivah razgovor, a preko oka nadgledah situaciju.

-Znaš, nije lako.

Ovo ti je vrijeme miroljubive aktivne koegzistencije.

Mudruje starom onaj jedantek svršeni školarac.

-Valja obaviti ove reogranizacije, sistematizacije, klasifikacije i izdati publikacije.

Tupi starom sekretar. Mahnu onu jednu ispred sebe i namršti se. Na priču.

 

-Mi moramo drugovi primjeniti inovativnu percepciju u koegzistenciji.

 

Kazuje pomoćnik direktora.

Šiljili su sa onim stranim izrazima, a starog to tangiralo.

 

Izvinu se, nakašlja i krenu prema toaletu. Nit otići, a niti ostati.

Skužim i pred njega: -Stari, kako ide sijelo?

 

-Fale sine,otkud ti!

Kako?

SKRMZ i opet SKRMZ.I odmahnu rukom.“

 

Smijali smo se.

Priča naših „učevnih“ ljudi, koji su se utrkivali, ko će više upotrijebiti onih ni njima znanih

izraza, je kod našeg finog čoje Osme lijepo prevedena, SKRMZ.

 

U jutarnjim satima u petak, pozva Ćazima direktor dr.Nihad i zamoli ga da nekog čiču sa Borika odveze

na preglede u regionalni centar u Foči.

-Odvedi ga i dr.Azizu, da ga pregleda. Usput, vodi računa o njemu, priglup je i nepismen.

Vidi kako ćeš?

-Dobro.

Nije mi prvi. Biće valjano, ko i do sada.

Uze uputnice od doktora ,spodbi ispod ruke onog čiču i u hitnu.

Usput su nako,o svemu pomalo.

Čim je stigo na prijemno, one sestrice uzeše papirologiju i čiču, al zamoliše Ćazima da se nađe pri ruci.Vrijeme godišnjih odmora. Nahoda ga čiča od doktora do doktora i na kraju završiše kod dr.Aziza ,koji napisa zbirni nalaz.

 

Sav srajban ufati čilagera i fraknu ga na cic svoje hitne.

 

Pravac Rogatica.

 

Malo su šutili i prebirali događaje tog dana u svojim glavama, kad će čiča:

- Kuku, šta sve iksana neće zadesiti!

-Jah, život nije šala ljudino.

-Ma čini mi se ,kad bi se ponovo rađo, bolje bi mi bilo da budem konj.

-E, nemereš vala dvaput biti isto.

Izbaci iz sebe nasikirani Ćazim.

 

To nedeljno dežurstvo su imali dr.Suad Ajanović, nekoliko sestara i Hasan Zec.

Naš Zeko.Nakon uobičajene kahve, Zeko kaza doktoru da će do garaža da malo pregleda kola.

Nedelja im se učinila tiha i bez gužve.

Doktor ga zamoli da i njegov auto malo pogleda. Prihvati Zeko i ode u krug bolnice.

Sa druge strane, preko parka, od apoteke išla je nova profesorica Nevenka Savić. Razboljela se ,a tek došla da radi u naš kraj.

Sve joj novo i o svemu mora da pita.Tako prilazeći našem Zeki, snishodljivim glasom progovori:

-Molim Vas gospodine, rade li sestrice?

-Rade.

-A gdje se daju injekcije nedeljom?

-Ja kolko znam u guzicu, ko i ostalim danima.

 

I ode prema garažama.

Osta Nevenka zbunjena, sa mislima u glavi:“Gdje sam ovo došla“?

Došla u grad pametnih, vrijednih i veselih ljudi,

I nagrade su dobijali za svoj rad.

Danas je nešto drugo.

Promijenilo se sve.

I naš dobri Ćazim ,sada je hadži Kjazim efendija.

Ma bitno je da je osto dobar insan,

Za onog četvrtog ne znam.

 

Juli,doba vrelina,2011.godine.

Aci Tagor 1414

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version