Rogatica Home Page

Switch to desktop Register Login

ŠALO


Onako sarkastično pomislih: ››Onaj Japanac se sasjek'o zbog minute kašnjenja voza. Nas onda ne bi imao k'o prevoziti‹‹. Još ako upadnem u kakav depresivan vagon, gotov sam.
Dođe onaj „titin“ voz. Uđem u prvi vagon i pokajah se. Pun onih demobilisanih boraca što spavaju na onom mramornom trgu naše domovine. Sjedoh preko puta dvojice jako ozlojeđenih štrajkača. Taman kad sam htio slušati muziku na one bubice, kucnu me onaj jedan i ljutito će:
- Tebe ova naša priča k'o ne interesuje?!
- Poznata i prežvakana, odgovorih.
- Vidi! A odakle si ti tako drčan?
- Sa Istoka. Iz Rogatice.
- Uh! Znao sam. Ja manje čaršije a više generala i ministara još nisam vidio. A čaršija im u šesnaestom vjeku. Kako to? Gdje je tu logika?
Osjetih šutnju u vagonu i mrke poglede upućene u mom pravcu. Progutah pljuvačku, oblizah se jezikom i rekoh tiho:
- Ne znam ti odgovoriti. Jedino da je još prije dvadeset godina ovu našu BiH napustila logika.
Ušutih se i počeh dumati. Jes' da sada svi trče u činovnike, jer je to sada jedina firma što redovno daje platu i kamaru onih benefita. Prije su se otimali za fabrike. Tamo su plate bile prave. Tako je i trebalo biti. Zarađivali ih. A i logika je stanovala u Bih.
Jedan od najmnogoljudnijih tzv. radnih kolektiva, u našem kraju, bijaše ››Sjemeć‹‹. Šumsko preduzeće, što je imalo od bora do stola. Dugogodišnji direktor bio onaj Mileta, što mu je i porijeklo sa tog sjemečkog kraja. Prim'o i mlađi inžinjerski kadar. Onaj naš sugrađanin Dervišalija – Šalo, posta njegov dobar ahbab. Stalno su nekud tutnjali, a kasnije feštali.
Tmurnog mahmurnog jutra, sjedeći u svom kabinetu, Mileta poruči jaču kahvu i krenu listati dnevnu štampu. Začu kucanje na vratima. Dižući glavu ugleda kako ulazi ona nova atraktivna novinarka. Bila je jordamli, ali tog jutra bijahu sva izbezumljena i pomalo histerična.
- Dobro jutro, druže direktore!
- I tebi. Izvoli. Šta treba?
- Ja više ovako ne mogu!
- U čemu je problem!?
- Direktore Mileta, došla sam da se požalim na onog vašeg inžinjera Dervišaliju – Šalu.
- Šta nije u redu sa njim?
- On je jedan obični bezobraznik.
- Šta je uradio?
- Eto, i jutros me zaustavio na hodniku, čini mi se već deseti put. I svaki put mi postavlja isto pitanje.
- Pa, šta te to stalno pita?
- Kaže mi: ››Ja jesi dobra. Još bi bila bolja kad bi bilo ono za ono‹‹. Ja nisam ni znala šta on traži dok nisam rekla svojoj prijateljici.
- Ah, to! Nije on puno bezobrazan, nego je hrabar.
- Kako hrabar?
- E moja dobra spisateljice. Svi mi to tebi mislimo, samo on ima hrabrosti da ti to kaže.
Zacrveni se naša novinarka, otrese glavom, i ode bez komentara. Onako sa smijehom na licu prisjetih se Šale i rekoh onom preko puta: - Svi mi to moj prijatelju znamo. Onaj što je bio hrabar da to kaže otiš'o zajedno sa logikom u onu Švedsku.
Izlazeći iz voza sjetih se i spisateljice. Našla je i ona svog labuda. I to crnog.
Aci Tagor 1414
Aprila mjeseca 2012 god. u vrijeme onih štrajkova

 

Ucinimo nesto za nas grad... Ne zaboravi Rogaticu ... www.rogatica.com

Top Desktop version