Rogatičani su poznati po tome da uživaju u finom društvu, muzici a Bogami i akšamluku. Tako je po Rogatici bilo nekoliko poznatijih kafanica u kojima bi se okupljala raja i uz fino meze i laganu muziku do nekih doba razglabali o svakodnevnim važnim i nevažnim temama. Vodile bi se burne rasprave u vezi sporta, posla, politike a ponekad bi se doticale i neke privatnije teme s namjerom da se neko dobronamjerno isprovocira ili da se na nečiji račun društvo nasmije.
Jedna vrlina/mahana (u zavisnosti s koje tačke gledišta se posmatra) je ista za sve te rogatičke akšamlije a to je da kad se jednom počne pijuckati onda se ne ide kući dok kafane rade. E, nekim od njih, ni to nije bilo dovoljno, nego bi posle svega pozvali društvo kući na kahvu (a uz kahvu da se još poneka popije).
Tako je nastala i ova, kažu istinita, anegdota koju sam ja još kao dječak čuo od mog rahmetli babe. Naime, sastalo se jedno od tih društava, onako posle posla, odmah iza tri sahata, da popiju po jednu pa će kući. Međutim, ta „po jedna“ se pretvorila u po dvije – tri, pa kad su konačno odlučili da idu kući uz put naiđoše na drugu kafanu pa vele: „Ma hajde i ovdje ćemo još po jenu“! I tako se to, kao i obično, razvuklo do „u neka doba“ da bi se na kraju noći jedan od prisutnih ponudio društvu da idu kod njega na kahvu, što su ovi bez razmišljanja prihvatili.
Kad su se pojavili domaćinovoj kući, onako u pripitom stanju, njegova žena im se i nije nešto posebno obradovala, znajući da bi je mogli bihuzuriti dugo u noć. Domaćin odmah s vrata reče ženi da pristavi kahvu a on donese piće da se popije još po jedna. Nezadovoljna supruga je počela rondati, onako meljući kahvu na ručni mlin. Kad je to prigovaranje domaćinu dodijalo htio je pokazati društvu da je on gazda pa će ti onako ljutito ženi:“De Bogati ne melji više“, što je značilo da prestane prigovarati. Sjedili su oni neko vrijeme a žena ne donosi kahvu, tek će ti domaćin priupitati:“Ženo, šta je s tom kahvom?“ a ona mu odgovori: „Pa rek’o si mi da ne meljem i ja ostavila mlin“.
Imena sudionika ove anegdote stvarno ne znam, i ako se neko prepozna zamolio bih ga da mi ne zamjeri, jer sam ovo napisao samo da bih sačuvao jedan mali dio iz života rogatičke čaršije i njenih ljudi.
