Jucer sam u svom komentaru napisao da sam dobio vrlo potresan e-mail od naseg mladog sugradjanina Belmina, sina rahmetli Ibrahima Hece i Mihrete (Mirvic) Heco. Danas sam dobio i drugi jos potresniji u kojem Belmin opisuje golgotu kroz koju je prosla kompletna njegova porodica.
Naravno, citajuci njegov e-mail nisam mogao da se otmem utisku koji je on ostavio na mene. Zar moze ovako zrelo da pise jedan djecak koji jos nije napunio ni 15 godina. Ocigledno da moze, jer Belmina zivot nije mazio. Morao je da odraste brze od svojih vrsnjaka. On nema babe koji ce stati iza njega i stititi ga u ovom okrutnom svijetu. On mora kao djecak preuzeti ulogu onog koji treba da se brine za svoju porodicu. Mogu samo misliti kako je njegova majka ponosna na njega, a i mi smo. Ja posebno jer njegovi roditelji su bili moji bivsi ucenici. Ponosan sam i na njih a i na naseg Belmina.
Evo Belminove ispovijesti:
Prije svega da vam se zahvalim na email-u koji ste mi poslali,toliko mi je bilo drago.Ja cu napisati jednu kratku pricu u vezi mojih roditelja,jer mi je mama puno pricala o tome a i ako mi nesto ne bude jesno pitacu mamu.
Moji mama i babo a.r upoznali su se dok je mama jos bila treci razred srednje skole. Bila su to najljepsa vremena u njenom zivotu, kako ona kaze. Po zavrsetku srednje skole udala se za moga babu rahmetli, tacnije uoci samog rata, 15 januara 1992. godine. Posto je moj babo a.r imao roditelje koji su zivjeli u selu Borovsko, tu su bili neko vrijeme da bi poslednji prosli barikade prema Sarajevu,jer je moj dedo a.r imao kucu u Sarajevu.
Moj babo a.r je poslije skole dobio posao u Sarajevu i radio je sve do pocetka rata. Kada je rat poceo od prvog dana se ukljucio u odbranu Sarajeva. Bio je u drugoj Motorizovanoj Viteskoj Brigadi sa jos trojicom mojih amidza. Prve tragedije su dozivili kada su cetnici u Kramer Selu kod Rogatice ubili moga dedu a.r Jusufa Hecu. Izveden je iz kuce u kojoj je bilo preko 50 ljudi i zena da bi ga strijeljali ispred vrata te iste kuce samo zato sto je Musliman i sto je radio u Njemackoj. A znao je taj cetnik, jer je bio njegov komsija i u istoj skolskoj klupi je sjedio sa mojim amidzom, da je moj dedo imao 6 sinova i da su svi stali u odbranu svoga naroda.
Najstariji moj amidza Muzafer Heco poginuo je u Sarajevu. Rat je i dalje trajao. Moj babo a.r je vise bio na liniji nego sto je bio kuci. Mama nikada do tada nije znala sta se desilo sa njenim roditeljima i bratom koji je imao samo 16 godina, da bi 94 godine u Oktobru saznala da su u logoru na Kuli. Razmjenjeni su bili iste te godine ali ne i sva mamina familija.
U logoru Rasadnik u Rogatici izveden je i strijeljan moje mame tetak, Sejfo Mirvic. Iz logora ga je izveo i strijeljao Vinko Bojic poznati rogaticki ubica i koljac. Njen drugi tetak, Halid Sabanic pretucen je od Bobana Perisica da bi nakon par dana podlegao od tih povreda. Oni su radili u srednjoj skoli. Behadil Mirvic ubijen je u vlastitoj kuci ,ubio ga je njegov prvi komsija Miro Koranjic. Behadil je rodjak moje mame.
Pored svih tih tragedija jedan od sretnih trenutaka za moje roditelje je bilo moje rodjenje u decembru 94, ali i ne sluteci da se nova tragedija sprema za mene i moje roditelje. Tog kobnog 25 juna 1995. godine moj babo a.r dolazi samo na pola sata kuci da bi mene vidio. Mama mi je pricala da me dugo drzao u narucju i kada je posao na put bez povratka poljubio me je i rekao”kako samo babi mirises”. Mama ga je molila da se cuva ali nije bilo dovoljno da bi sprijecili njegovu smrt.
Narednog jutra bio je napad na Zuc, posto je moj babo a.r u to vrijeme bio vezista a linija je bila prekinuta. On je izasao da to popravi. Granata je pala blizu njega, samo jedan geler tako sitan pogodio ga je u glavu i tog trena zauvjek razdvojio od mene i moje mame.
Pricala mi je mama da sam cjelu noc plakao iako sam bio beba od samo 6 mjeseci. Ja sam predosjetio da gubim u zivotu meni nekoga toliko vaznog, nekoga bez koga ce cio moj zivot biti dio praznine u mojoj dusi. Nakon dva dana poslije babine dzenaze mama kaze da su moje prve rijeci bile Babo,…..volio bih da sam ga bar ikada vidio ,da znam bar kako prica, cini mi se da bi mi bilo lakse.
U svoj toj nesreci koja je zadesila moju porodicu iskrenu zahvalnost dugujem mome dedi Musanu, nani Hasiji i mome dragom dajdzi Nihadu(Mirvic) koji su bili od prvog dana uz mene i zauvjek ostali desna ruka i velika pomoc meni i mojoj mami. Oni su me odgajali i uvjek savjetovali da budem na pravom putu i da budu ponosni na mene.To je moj dug prema njima.
U Ameriku smo dosli prije 10 godina. Bosna mi je u dusi jer tamo su moji korijeni,tamo je mezar moga babe rahmetli,ali ovdje sam samo sa ciljem da ako Bog da zavrsim skolu da dusa moga babe bude ponosna na mene kao i svi moji koji su me odgajali.
Samo jedno znam, nikada dusmanima necu oprostiti jer su mi ubili oca, unistili djetinjstvo, kao i zivote svih drugih Bosnjaka samo zato sto su branili svoja ognjista.