Ja sam sin jedinac mog babe Nedzada a.r., nemam ni brata ni sestre, samo mamu.
Najvise bih volio da vam sada mogu pisati o mom babi iz mog licnog sjecanja ali nazalost to je nemoguce jer sam imao samo 2. godine kad je moj babo pogino. Zato cu pisati o babi onako kako meni moja mama prica.
Rodjen je 13.02.1963.god. u Rogatici. Od oca Ibrahima i majke Hidajete (Hedije). Ima starijeg brata Dzevada. Skolu je zavrsio u Rogatici, i osnovnu i srednju. Poslije zavrsene srednje skole zaposlio se u namjestaj gdje je radio sve do pocetka ovog “prokletog rata”. Isao je na radne akcije i bio clan KUD-a u Rogatici. Moj babo i mama Behka (Hasanovic) Kustura su se upoznali krajem 1988.god. To je bila ljubav na prvi pogled.
Vjencali su se 12.08.1989.god. a 17.05.1990.god dosao sam na svijet i ja. To je bio njihov najsretniji dan. Babo je bio veoma sretan zbog mog rodjena, mnogo me je volio, mazio i pazio. Mnogo je volio djecu i zelio je da ih ima vise ali sudbina je drugacije ucinila i prekinula njegove zelje i snove. Za vrijeme naseg zajednickog zivota (mog, babinog i maminog) koji je trajao tacno dvije godine, tri mjeseca i dvanaest dana. To su bili najsretniji dani, dani ljubavi i srece. Svaki svoj slobodan trenutak provodio je samnom.
Moja prva rijec bila je babo. Bio sam mnogo vezan za njega. Volio je samnom setati kroz carsiju a ja sam najvise volio da se igram u njegovom autu. Nista mu nije bilo tesko uraditi za mene i kad bi bio umoran od posla meni bi sve udovoljavao. Navece kad bi trebao na spavanje nije me mama morala uspavljivati, dovoljno je bilo da babu drzim za prst i zaspim slatkim snom. Ali moje slatke snove prekinuo je dolazak rata.
Kada je Rogratica napadnuta 22.05.1992.god. mi smo bili u svojoj kuci u Pohridu. Babo je od prvog dana bio ukljucen u TO. U pocetku se cuvale straze iznad kuca, na Hridu. Kod nas su dosli mamini roditelji, sestra i brat (Hasanovic Bekto, Nura, Dzemka i Nihad). Oni su se hvala Allahu dz.s. zivi izvukli iz takozvane Zepske mahale jer su gore zivjeli.
Bio je ponedeljak 25.05.1992.god., Rogatica je gorjela, pucali su sa svih strana, bio je pravi pakao. Babo nije mogao doci do kuce dok nije pao mrak. Kad se smracilo dosao je sa amidzom Dzevadom da nas izvuku. Morali su razvaliti gelendere na prozoru od nise da bi nas spasili, drugog izlaza nije bilo. Iskupljali smo se Zahridom i odatle je kolona krenula da se probija prema Vragolovima i Karacicima. Mi smo otisli za Karacice i tu ostali nekoliko dana, kada su mamini odlucili da se probijaju prema Zepi. Babo je htjeo da i mi idemo sa njima i tako je i bilo. Uspjesno smo presli preko Borovskog, Rakitnice i do Zakoma. Dalje se nije moglo. Vratili smo se u Rakitnicu. Tada se nesto prelomilo u babi i rekao je “Ako se treba boriti borice se sa svojim rogaticanima i za svoj grad” i tako je i bilo. Oprostili smo se sa maminim. Oni su ostali u Rakitnici da se ponovo pokusuvaju probijati do Zepe (sto im je i uspjelo hvala Allahu dz.s.), a nas troje smo se vratili do Borovska gdje smo ostali neko vrijeme, dok nije bilo sigurno da se vratimo na Karacice. Kada smo stigli na Karacice babini su se obradovali sto smo se vratili ali ni tu nismo dugo ostali jer je poceo napad. Formirala se kolona i krenuli smo preko Mesica kroz tunele (gdje smo prezivjeli teske napade cetnika) do Ustiprace. Tu smo se smjestili u prodavnicu. Spavali smo na stolovima a ja nekad i na polici. Babo je otisao sa vojskom u Brcigovo. Tu je bila linija koju su morali braniti da se cetnici neprobiju do Ustiprace jer je Ustipraca bila puna izbjeglica iz Rogatice, Rudog, Visegrada i okolnih sela. Dalje se nije imalo kud. Kad god je mogao babo bi dolazio meni i mami da nas vidi i poljubi. Rekao bi kad nas vidi zive i zdrave kao da dobije neku novu snagu. Ja i mama smo ga uvjek pratili do prvih barikada, tu bi ga poljubili i molili ga da se dobro cuva. Tako je to trajalo do kobnog 29.08.1992.god. Bila je subota. Rano ujutru smo ga ispratili do barikade, poljubili i pozeljeli srecu (jer je taj dan bila akcija a babo je bio u jurisnoj grupi). Mama ga je molila da se cuva a on se nasmijao, vratio se poljubio nas jos jednom i otisao.
Kao nikad do tada dugo smo gledali za njim i mahali mu(neznajuci da je to posljedni put kad ga vidimo). Ja sam ga masuci rucicama dozivao babo, babo, a on bi se okreno poslao mi poljubac i rekao “Sine babin,ljubi te babo”. Navece svi su se vratili samo moj babo nije. Mama ga je po obicaju cekala pogleda uperenog prema barikadi ali on nije dolazio. Nana je prva ugledala mog amidzu Dzevada i rekla “Nesta nije uredu”. Amidza Dzevad ide sam oborene glave. Mama je skocila i posla prema njemu pitajuci ga gdje je babo. On je sutio. Kad ga je mama po drugi put pitala “Dzevade gdje mi je Necko”,on je podigao glavu, odmahnuo rukama i rekao “Nema ga vise”. Za mamu se svijet srusio izgubila je voljenog covjeka, ljubav svog zivota, oca svog sina… Citavu tu noc nije znala za sebe, pokusavali su me prinijeti njoj ali ja nisam htjeo. Plako sam jer je mama bila rascupana i otekla od placa. Gledao sam po ljudima oko nje trazeci meni dragi lik, da me uzme, podigne visoko u vis i zavrti u krug, ali njega nije bilo. Dozivao sam ga babo,babo, ali nikad vise odgovora nisam dobio.
Sutradan u nedelju 30.08.1992.god. amidza se spremao da ide u Brcigovo da zakopaju babu. Mama ga je molila da ide i ona da ga vidi posljedni put ali nisu joj dali, a ni dedo nije otisao. Tako se zavrsio zivot mog babe, a i mamine najljepse i najsretnije godine zivota. NAZALOST TRAGICNO. Babu su exhumirali 2001.god. Ukopan je 04.10.2001.god. na groblju Turbe-Bistrik.
Ja sam sada odrastao i imam 19. god. Idem na gradjevinski fakultet. Zivim sa mamom na Kobiljoj Glavi kao podstanar. Cekam da dobijemo stan (a na listi smo vec odavno) jer je moj babo dao svoj zivot da bi ja imao bolju buducnost.
Selam od mene i mame…