Novinar Vesti-online, je posjetio Hotel na Borikama i kroz jedan objektivan tekst opisuje trenutno stanje u njemu i oko njega. Čovjek koga je zatekao u hotelu ima 59 godina, a više od pola svog života, čitavih 36 godina, radi kao konobar u hotelu “Borike”. I sve pamti, kad je služio Džemala i Bregu, Katalinskog i Hanku, Čolu i Bajevića, Mikulića, braću Sušić…
A danas desi mu se da mu u hotel ne uđe niko – po dva dana, pa i po tri dana….
ORUNULO NEKADA ČUVENO IZLETIŠTE POLITIČARA, PEVAČA I JARANA KOD ROGATICE
Od Borika ostali samo konji vrani
Od Đevđelije do Triglava nije bilo mesta gde se više pilo, veselilo, zabavljalo, a danas u hotel retko ko dolazi, sve je propalo, žali se konobar Budimir Marić.
Kažu da je početkom sedamdesetih u nekim sarajevskim kabinetima vođen pravi politički rat oko imena novosagrađenog hotela na proplanku Borike, 18 kilometara severoistočno od Rogatice.
Prelepi hotel B kategorije, nikao u borovoj šumi, okruženoj proplanicima po kojima su jurili konji vrani i neosedlani, odmah je privukao pažnju političke i estradne sarajevske raje.
Tako su, već posle nekoliko vikenda provedenih na Borikama, neki političari predlagali da se umesto “Borike”, hotel zove “Merak”.
Ipak, lepotan koji je odmah mnogima zapao za oko, pa i Džemalu Bjediću, Safetu Isoviću, a kasnije Goranu Bregoviću i Zdravku Čoliću, zadržao je ime “Borike” i više od dve decenije bio jedno od najpopularnijih sastajališta onih koji su svih tih godina imali najviše para, vlasti i ljubavnica.
Pričalo se tada, širom Juge, da je vikendima i praznicima bilo lakše rezervisati mesto preko puta Broza, nego u hotelu “Borike”.
Ali, onda je zagremelo gore na Romaniji i dole u Rogatici i Višegradu… U hotel “Borike” počeli su da dolaze oni koji su ostajali bez najdražih, bez krova i nade… Smeh, pesmu i veselje zamenile su suze, očaj, bol…
I nikad više hotel “Borike” nije postao ono što je bio! Danas, petnaeste bosanske godine u miru, po livdama Borika još jure konji vrani, hotel još živi, ali taj život je daleko od života iz vremena pesme i meraka, iz vremena kad su Brega i njegovi “dugmići” na Borikama snimali pesme i snivali velike snove, kad su gizdavi lepotani rođeni i odgajani na boričkim visoravnima pobeđivali na mnogim konjičkim trkama širom Juge.
Danas, u hotelu “Borike” skoro da nema gostiju. Uski asfaltni putić, koji vodi preko boričke visoravni prema borovoj šumici i hotelu, odavno je propao i skoro zarastao u korov. I put, i sve oko puta, a pogotovo zapušteni prostor ispred hotela, navodi na pomisao da hotel ne radi, da je odavno zatvoren.
Hotel bez gostiju
Parkirao sam onomad automobil ispred hotela “Borike”, pored velikog roštilja, koji više liči na gomilu gvožđa, nego na nekad jedno od najvećih jagnjećih stradališta u Bosni.
Na terasi hotela nije bilo nikoga. Ni u velikoj restoranskoj sali nije bilo ljudi. Gore, podno krošnji borova, svi prozori na hotelskim sobama bili su zatvoreni. Uveren da hotel ne radi, ipak sam povukao ručku na ulaznim vratima. Nije bilo zaključano. Ušao sam unutra. Na recepciji nije bilo ni telefona, ni ljudi, kao ni dole, prema restoranu i salonu.
Povikao sam: Ima li koga?! – skoro se proderao.
– Izvolite! – reče čovek koji se odnekle stvori ispred mene.
Bio je zbunjen, kao i ja. Hitrim pokretima zakopčao je crveni konobrski sako i namestio frizuru. U tim pokretima imalo je nešto više od obične namere da se sakriju “posledice” prepodnevnog produženog dremanja. U tim pokretima prepoznao sam nešto daleko više, nešto gospodstveno, nešto što je ostalo iz vremena meraka.
– Ja sam Budimir Marić! – reče čovek.
Ima 59 godina, a više od pola svog života, čitavih 36 godina, radi kao konobar u hotelu “Borike”. I sve pamti, kad je služio Džemala i Bregu, Katalinskog i Hanku, Čolu i Bajevića, Mikulića i Radovana, Đoga i braću Sušić…
– Znaš li ti, jarane, da od Đevđelije do Triglava nije bilo mesta gde se više pilo, veselilo, zajebavalo, pa i ono… kontaš na šta mislim?! Po mesec, po dva i tri meseca rezervisao se sto restoranu i soba na spratu. Ovaj hotel je imao dušu, kao što je nijedan čovek u Bosni nije imao. Ali… – uzdahnu Budimir.
Muke konobara Budimira
Pozvah piće. Ponudih i njemu. Ne, reče, hvala, ne mogu ništa, drugi put… Otišao je prema kuhinji. I zadražao se da skuva kafu… Razgledao sam hotel. Bledilo. Starost. Tuga. Rat. Siromaštvo. Tranzicija…
– Znaš li ti, jarane, da ja radim 41 mesec bez plate. Putujem svaki dan od Rogatice dovde, radim, budem ovde, ali nema plate. Sve kažu daće, sve kažu biće, sve kažu strpi se još malo dok novi gazda ovo, dok nove gazde ono, dok… Tako ti je to, moj jarane: nekad sam od bakšiša za jedno veče mogao da živim ceo mesec, a sad niti bakšiša, niti plate 41 mesec.
Vratio se Budimir u sedamdesete i osamdesete. Pričao o gospodi, o gospođama i gospođicama koje su lomile štikle po drvenim stepenicama koje vode prema sobama u krošnjama borova, pričao o političarima koji su dovodili dame, pa se ni Brozu nisu javljali na telefon…
– Sreća je bilo raditi u ovom hotelu. Od plata i bakšiša napravio sam trospratnu kuću u Rogatici, opremio je, sinovima omogućio lepo detinjstvo, vozio sam dobar auto, bio gospodin… A sad, jarane, 41 mesec bez plate, sinovi ne rade… Da mi je neko tada pričao da će doći ovakvo vreme… Slušaj, zaljuštio bih mu šamarčinu da je bog u Bosni bio! – kazivao je Budimir.
A dole, po livdama, jurili su arapski i brdsko-bosanski konji vrani, neosedlani…
Zoran TMUŠIĆ
vesti-online