Mina Jahić – Želim da svi lju­di ima­ju mer­ha­met u srcu

Želim da svi lju­di ima­ju mer­ha­met u srcu

Za Mi­nu Ja­hić, 78-go­diš­nju pro­gna­ni­cu iz se­la Mrčići kod Ro­ga­ti­ce ni­ko ni­je čuo do pri­je ne­ki dan ka­da joj je ame­rička drža­vna taj­ni­ca Hi­la­ri Klin­ton do­di­je­li­la pri­zna­nje za ličnu hra­brost.

Snažna vo­lja

Mi­na je tu, živi u Sa­ra­je­vu, u Hra­sni­ci, sa­ma u si­no­vom sta­nu. No, vje­ro­va­tno ma­lo ko zna šta je ta žena preži­vje­la u svom živo­tu. No, ne pre­da­je se, ni­je upla­ka­na, ne ku­ka i ne mrzi ni­ko­ga.

Ame­ri­kan­ci su sa­zna­li za Mi­nin po­dvig u ko­jem je 1992. go­di­ne na sa­mom počet­ku agre­si­je na BiH u svo­joj kući sa­kri­la Fe­ri­da Spa­hića, ko­ji je po­bje­gao od če­tni­ka ko­ji su ga za­je­dno sa gru­pom Vi­še­građani­na htje­li stri­je­lja­ti u Pa­kle­ni­ku kod Ro­ga­ti­ce i spa­si­la mu život.

– Ja ni dan da­nas ne znam ka­ko je Fe­rid ta­da živ po­bje­gao, a da ni­je umro od bo­lo­va i ra­na dok je bježao. Je­di­ni je preži­vjeo po­bje­gav­ši od če­tni­ka iz te gru­pe. Os­ta­le su sve prvo mučili, pa sti­je­lja­li. Do­šao je u na­še se­lo sa žicom sve­za­nim ru­ka­ma za leđima, ni pro­go­vo­ri­ti ni­je mo­gao. Ko­mši­je su se pre­pa­le, ni­su zna­le je li če­tnik i ni­je li možda na nje­mu ek­splo­ziv. Ka­da su mi si­no­vi ša­pa­tom pre­dložili da ga sa­kri­je­mo kod nas u so­bi, ni­sam ra­zmiš­lja­la ni se­kun­de. Odmah sam ga pri­mi­la. Mje­sec da­na je bio kod me­ne, sa­kri­ven. Ka­da je do­šao, sav je bio krvav i mo­dar. Sve sam ga li­ječila, pri­vi­ja­la mu luk na no­ge. U toj so­bi smo na­pra­vi­li je­dan pro­laz za po­drum, ako ko dođe, da se Fe­rid može sa­kri­ti. Sva­ki dan sam mu išla ku­po­va­ti ci­ga­re. Uspio se ka­sni­je pro­vući ne­ka­ko do Go­ražda, te po­sli­je sres­ti sa svo­jom ženom u Vi­so­kom – priča Mi­na.

No, spa­sa­va­nje Fe­ri­do­vog živo­ta, sa­mo je je­dno Mi­ni­no he­roj­stvo za ko­je se čulo. Prvi užas ova ve­dra, vi­tal­na i op­ti­mis­tična sta­ri­ca doži­vje­la je u ra­noj mla­dos­ti 1941. go­di­ne, ka­da su joj sko­ro svu fa­mi­li­ju po­bi­li če­tni­ci. No, za­hva­lju­jući svo­joj snažnoj vo­lji i zdra­vom po­gle­du na život, ali i ka­ko sa­ma kaže, Al­la­ho­voj po­moći, Mi­na se uda­la sa 17 go­di­na, te ro­di­la četi­ri si­na i kćer­ku. Ra­di­la je vri­je­dno i ni­ka­da ni­je oti­šla kod do­kto­ra. Obrađiva­la je sa svo­jom po­ro­di­com vi­še od sto du­nu­ma ze­mlje, uz­ga­ja­la sto­ku i ži­vje­la li­je­po.

Ne­sre­tne go­di­ne

On­da se de­si­la 1992. go­di­na. Sep­tem­bra 1992. go­di­ne po­gi­nuo joj je sin Mu­za­fer, imao je sve­ga 23. go­di­ne. Dru­gi sin Me­ho bio je odve­den u lo­gor u Srbi­ju.

– Iz se­la su nas 21. ju­la pre­ba­ci­li na Hre­šu, a oda­tle ka­ko je ko znao do­šli smo do Vra­tni­ka u Sa­ra­je­vo. Ta­da sam zna­la da­ti 600 ma­ra­ka za ki­lo bra­šna, jer od hu­ma­ni­tar­ne po­moći ko­ju su ne­ki zna­li i šver­co­va­ti ni­je mo­glo jes­ti nas šes­te­ro – sjeća se Mi­na ra­tnih da­na u Sa­ra­je­vu.

Počet­kom 1994. go­di­ne ona i njen ra­hme­tli muž Arif oti­šli su u Nje­mačku kod si­na Ati­fa. Vra­ti­li su se počet­kom 1997. go­di­ne, opet u Sa­ra­je­vo, gdje su im da­li ne­ka­daš­nji voj­ni stan na Grba­vi­ci, no i oda­tle su ih otje­ra­li.

Muž Arif umro je od ra­ka 2002. go­di­ne, a sin Me­ho, ko­ji je preživo lo­gor, umro je na­kon trećeg in­far­kta u Sa­ra­je­vu 2005. go­di­ne pred Mi­ni­nim očima. No, Mi­na Ja­hić je vjer­ni­ca, oba­vi­la je i hadždž 2007. go­di­ne. Dok priča užase svog živo­ta iz nje izbi­ja sa­bur.

– Ja ni­kom ne mo­gu is­pričati svoj te­ret i svoj jad. Me­ni je Al­lah dao sna­gu. Ja se nje­mu mo­lim i ne odus­ta­jem ni­kad. Bo­ri­la sam se uvi­jek, bo­rim se i sad. Pe­te­ro sam dje­ce ro­di­la, ni­kad do­kto­ru oti­šla ni­sam. Sto du­nu­ma ze­mlje smo čo­vjek i ja obrađiva­li. Sad to re­ci ne­ko­me, reći će laže – priča Mi­na ko­ja kaže da ne­ma ni sa­ta ško­le.

Ma­lo ko zna da je Mi­na sa­ma oti­šla i tražila kos­ti ra­hme­tli si­na Mu­za­fe­ra. I na­šla ih, te oba­vi­jes­ti­la ko­mi­si­ju za nes­ta­le. Hra­bro i stočki je ka­sni­je išla i u Vi­so­ko u cen­tar za iden­ti­fi­ka­ci­ju da pot­vrdi da su nađeni os­ta­ci nje­nog ra­hme­tli si­na Mu­za­fe­ra.

– Da­bo­gda sva­ko imao mer­ha­met u srcu. Ja ni­ko­ga ne mrzim. Ne za­ni­ma me ko je ka­kve vje­re, sa­mo me za­ni­ma ko je čo­vjek, a ko ni­je. Ni­ko­ga ne odva­jam. Ni u se­lu ni­sam ni­kog odva­ja­la, ali nas odvo­ji­še. To­li­ko mi je sad sve oga­di­lo da ni­kad, za ni­kad ne bih poželje­la otići opet ta­mo – kaže is­kre­no Mi­na.

Ne­ma po­sla

Živa su joj još dva si­na, Atif u Nje­mačkoj i Mus­ta­fa ko­ji ne­ma po­sla u Sa­ra­je­vu, te kćer­ka Min­ka u Go­raždu. Lju­ti se na sve ko­ji odus­ta­ju od živo­ta i ne bo­re se.

– Bog da i de­ver i na­fa­ku. Po­sli­je zla ima i do­bro – po­ručuje Mi­na.

M. Đuro­vić Ru­ka­vi­na

Bi­lo i ušteđevi­ne

Mi­ni Ja­hić je u Lju­bljan­skoj ban­ci os­ta­lo 118.000 nje­mačkih ma­ra­ka ko­je je vri­je­dno šte­dje­la sa svo­jim mužem od pro­da­je ko­nja i vo­lo­va. A u Pri­vre­dnoj ban­ci u Ro­ga­ti­ci os­ta­lo joj je ušteđenih oko 18.000 nje­mačkih ma­ra­ka. Kaže da su joj iz RS-a spo­mi­nja­li ne­ke ob­ve­zni­ce, ali još ni­kad od sve po­me­nu­te ušte­de ni­je us­pje­la na­pla­ti­ti ni mar­ke, a ni ob­ve­zni­ce.

Ni­ko­me ni­je na te­re­tu

Mi­na de­vet go­di­na živi sa­ma u Hra­sni­ci, kaže da sve sa­ma ra­di i po­no­sna je što ni­ko­me ni­je na te­re­tu. Živi od 343 KM še­hid­ske pen­zi­je. Kaže da su joj za sve ove go­di­ne sa­mo je­dnom iz udruženja še­hid­skih po­ro­di­ca da­li li­tar ulja, po ki­lo­gram šećera i riže, te dva ki­lo­gra­ma bra­šna.

– Da sam ja zna­la da ću ići u Ame­ričku am­ba­sa­du, ja bi se bo­lje pri­pre­mi­la. Ni­sam se fi­no po­ka­za­la. Lje­pše bih se za­hva­li­la Klin­to­no­voj ženi i re­kla bih joj da ako ika­ko može učini ne­što da mi se po­veća pen­zi­ja – kaže te­ta Mi­na. Ona je bi­la gost u Ame­ričkoj am­ba­sa­di 6. apri­la. Lin­kom je pro­pra­ti­la ce­re­mo­ni­ju obi­lježava­nja 60-te go­diš­nji­ce Kon­ven­ci­je UN-a o iz­bje­gli­ca­ma. Svo oso­blje Am­ba­sa­de joj je čes­ti­ta­lo. Kroz ša­lu Mi­na kaže da ni­je bi­la za­do­vo­ljna svo­jim iz­gle­dom..