Sarajevo. Bašćaršijom se širi miris ćevapa. Mujezin poziva griješnike na namaz. Sjedimo pred Bejtića kafanom, na doksatu. Gušteramo na toplom majskom suncu i pijuckamo Zijinu hladnu smreku. Korak dalje sjede dva starca od Rogatice. Puše škiju, srću kahvu i čekaju da mujezin obavi svoje. Takav adet. Onaj u francuskoj kapi upita onog gologlavog:
-Jesu li neki narodi davno prije imali tri kralja? -Jesu.
-Jesu li drugi opet imali tri princa? -Jesu.
-A,jesu li treći imali onu trojicu ,što nose one mačeve? -Jesu.
-I bili svi poznati. -Bili.
-E, imali smo i mi.
Šta smo mi bolan imali? Onom malom našem kraju, šta god da je i jedan je dosta.
-Imali bogme imali.I to baš trojicu.I to kakvu trojicu.
-Šta smo to imali života ti. Nemoj me više patiti.
-Tri kovača.
-Ja znam jednog, kako sad pa trojica.
-Asim Dorović,sa kovačijom kod hajvanske pijace.
Jel’ tako?
-Jes vala.
-Salim Hodžić, zvani Coto sa kovačijom na Oplošću.
Jel’?
-Jeste.I?
-Teskeredžić Jakup,zvani Jape, sa kovačijom na Mejdanu.
-Neka him je rahmet golemi. Puno puta su me spasili sa svojim halatkama koje su kovali, kaza gologlavi.
-Halalosum sva trojici.
Valja bolan na čekiću i nakovnju hljeb zaraditi, a narod tanko živio.
Krenu zajednički muhabet.
-A,svaki je bio opet poseban na svoj način. Eto, ja Asima Dorovića pamtim ko krupnog čojeka, sa dosta djece, ali druželjubiva i veseljaka. Pričalo se u ćaršiji da nije mogo proći ponedeljak bez ražnja i akšamluka kojeg Asim spremi. To ti je bio samo taki dernek. A dolazila mu i ona gradska gospoda sudije, opštinari, doktori i naravno lovci i komšije.Volio i lov. Po svu noć ti je kod njega bila pjesma uz harmoniku. Jednom sam mu i sina gledo na nekoj priredbi. Braco ga zovu, a nije mu to pravo ime mešćini.
Ja što pjeva!
Dosta mi liči na onog krupnog brkajliju. I on plaho pjeva. Zaboravih mu ime. Helem nejse.
-Povuko od babe tu pjesmu. Isto ti je to bolan. Babo kovo gvožđe,a sin pjesme.
-Kako isto?
-Pa majstori obojica.
-E to jes.
Poselamiše se sa nekim odlazećim iz kafane, a ja se pripih uz staklo i jedva čekam da nastave. Krenu.
-Slabije sam ti ja išo kod Japeta.
Zapalim po koju škiju sa njegovim starim. Ahmedbeg ga zvali. Znao dosta o onoma vaktu i zemanu. A volio horoze. Čudo neviđeno. Kazivo mi da je Japeta nagovorio da idu po nakog horoza čak u Slavoniju. Borili se .A kad je Jape htio nabaviti kola babo ga zamolio da kupi ona ko u Maše sa Toplika. Pežova. I imo je tog pežova.Tako to auto zvao.
Jape je bio jak ko planina. Ali od sudbine se jaraniko nemere pobjeći. Damla ga ubi. Mlada. Jazuk.
Obuze me tuga znajući sudbinu kuća Teskeredžića sa Mejdana, a opet mi bi drago što se spominju po dobru.
-Salim – Coto je bio kovač ravan onim u Varešu i Vakufu.
Volio sam mu otići,ali pravo da ti kažem i bojo se.
-Zar i ti?
-Ja što je mene jednom isprepado. Stravu sam moro saljevati.
Krenem ja jednog petka njemu i ponesem par lemeša, jer kad hi on poklepa i okali moreš mešćini kamenje orati.
A, haj ti doćekaj da okaljeno poneseš kući.
Napravio ti je on uz kuću kovačiju. Dašćara, prava starinska. U vrhu ognjište, mjehkožni na dasku, a u sredini panj sa nakovnjem. Zid od kuće sav izlijepljen onim gologuzim đizlijama. Ispod njih širi hastal sa turpijama i kliještima ,a uz dašćani zid drvena duža klupa.
Čim ti uđeš,on te posadi na tu klupu. Odmah ti se ukažu naka dječurlija. Nešto zacirlikaju i zijane se.
Sjeo ja i dao Coti u zamotanoj novini lemeše. Odmah hi on spodbi i u vatru.
Dreknu:- Gare, idi neni.
Dođe kahva. Raskomotio se ja. Otkopčo kaput da izvadim duhan.
Opet viknu: -Ibrice ,dođi brzo. Naredi nešta onom djetetu i isprati ga do vrata.
Vrati se i poče mjehom raspuhivati vatru.
Taman ja za fildžan, kad nešto puknu.
Mila majko. Skočih sav u dimu. Ama gotovo se izgubio. Kad se malo pribrah, njih desetak na vratima u suzama od smijeha.
-Pa šta je bolan bilo?
-Osto ja bez džepa od kaputa.
-Pa kako?
-Pa ono što je puklo, Salim dao onu, pomozi mi, jes petardu onom Ibrici da mi ubaci u džep.
-Kud je ubacilo?
-E,moj brate. Kad ti sjedeš na onu klupu, tačno u visini leđa oni su izbušili nakoliko rupa, da djeca taj šejtanluk mogu ubacivati u džepove.
-Naljuti li se?
-Kako ću se ljutiti. Ćim ću orati?
-I nije samo to?
Ima još.I to sve za jedno popodne.
-Ma šta bolan.
Taman se ja smirio, al sjeo na neku štokrlju, a Coto kreno nekom motiku kovati. Kaže nekom prije mene. Ma kakvi moj brate. Malo kuje pa u vatru. Pa opet malo,pa u vatru,a sve mene drži na oku.
Uljuljali mene oni njjegovi pokreti , on to primjeti i vrisnu drži ispade! U ruci mu kliješta i vrela motika.
Sav onakav zbunjen ja desnom rukom pa za motiku.
-Sprži li se jadan?
-Jok.
Eto ti si.
Kako ćeš me te budalaluke pitati.Jašta nego se spržih.
-Nisu ti se valjda opet smijali?
-Ja hablećine goleme. Da ne bi plakali. I ti bi se smijo nekome ko ispadne magarac. Eto i sada se posmjehuješ.
-Ode li kući?
-Kako ću kad mi lemeše nije zvršio.
Bogami si ti omatuhio.
-Šta se ljutiš.
-Zato što mojim mukama taj dan nije bio kraj.
-Kako sad?
-Coto ko da se ništa nije desilo. Ko zna koji sam mu ja magarac po redu. On to kažu sve zbog one djece i njegovih ahbaba, da him život razgali. Sav hladan prifati se mojih lemeša i onda kontaš da hi hoće završiti, pa da idem kući. U toj neznani mojoj, nestalo je štokrlje i ja sam ope sjeo na klupu.
Svi šute.
Samo se čuje mijeh i čekić i cvrka gvožđa kad ga kali.
Oko sahatak vremena kaza:
-Gotovo.
Ustadoh ja da uzmem novčanik. Ostala lijeva zdrava. Ruku polahko u džep, a nešto se pomače, ko da je živo. Obli me hladan znoj. Trznem i jedno i drugo. Ispred očiju se izvi guja.
Vrisnuh i bacih novčanik, i istračah napolje, a oni se opet smiju.
Ama u životu me niko većim magarcem ne napravi ko on i ona djećurlija.
-Bili prava guja?
-Gumena guja. U italiji je nabavio, samo da bi ćorotinju gonjo.
-Šta je?
-E moj ahbabu dosta tebi i ovaj jedan, a kamoli tri kovača.
Odoh i ja sav zaliven u suzama.
Ponosan na svoje kovače. Kakvi god da su, naši su.
Nama najbolji.
Sarajevo, juni 2011.godine
Aci Tagor 1414