I danas.
Svaka vlast se boji kulture.
Nekulturna.
Šta li?
Filmsku produkciju, pratio i težio da, što danas ima Sarajevo, mi bar za heftu. Nama srednjoj i mlađoj raji uveo predstave nedeljom. U dvanes.
Nama je svaka nedelja bila mali bajram,j oš ako igra Mladost.
Ih.Dan pun ko nar
.Bila aparatura i za seoske projekcije.
Nije dao da se narod dijeli.Postavu u gradskom kinu u samom centu čaršije do Mehaginog dućana činili su: Adem na ulazu i drcanju karti, Rifet na aparaturi i Hanka na biletarnici.
Rifetu povremeno pomagali Duda i Purak.
Duda savlado zanat, a Purak nešto se ne sjećam.
Više su mu ćevapi bili na hatru.
Subotu smo išćekivali da vidimo šta će to Rifet da vrti u nedelju. Dva prozora na dva kraja kina su najavljivala film.Plakate su uvijek bile maštovite.Na tom metarskom papiru se moralo što više kazati o filmu.
Kojeg je žanra i ko glumi, a i koje je nagrade dobio.I tada se pisalo o broju osvojenih oskara. Možda su ovakve plakate bile uzrok, da i mi dobijemo oskarovca Danisa.
Mi smo tada konzumirali talijanske vestern špagete sa Džulijanom Džemom i ostalom njegovom braćom po
esnafu. Kasnije glavni bio Brus Li i njegove marisane tipa „sam protiv svih“, i naravno akcioni, a prevashodno
tajni agent 007,sa famoznim pištoljem u najavi.
Nekad smo filmove birali i po akterima.Tad su glavne face bili:
Marlon Brando, Džek Nikolson, Pol Njumen, Sofija Loren, Rakel Velč, Ričard Barton, Elizabeta Tejlor, Brižit Bardo Bert Rajnolds, Al Pačino, Robert de Niro i famozni Čak Noris.
Od domaće fele ni u halu nisu mogo otići bez onog Bate.Prvo on, pa ko se dalje nakači.Obično su to bili Pavle Vujisić, Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik, Milena Dravić, Bekim Fehmiu, Faruk Begoli, Relja Bašić i mnogi, mnogi drugi i drugačiji.Sarajevski dio je bio najjači u režiji.
Ubjedljivo. Hajrudin Šiba Krvavac je bio akcioni guru.I danas je u Kini „Valter“ najgledaniji film. Kasnije će se
pojaviti Nemanja ,Avduka, naš Mahir i onaj ludi ministar.
Za nedeljnu predstavu okupljanje je kretalo u jedanes, a nekad i ranije. Ali prvo kod Mikija po ptičiju hranu,
pokoju šećerku, čokoladicu, lizalo ili „bazuku“ žvaku.To je bila naša logistika. Dolazili smo organizovano, mahalski.
Hametice. Navijala su predvodili braća Mrkulići, a poljunčad Hitko Bugi,al Branković.Pohrid dolazio sa mirnim
Toskom.Toplik sa mršavim Fudom. Raspjevani sokak je predvodila „zagonetna brada“ alijas Fantom i tri brata Hasečića.Vrbanja i Šuplja sa Srbetom, Sejtarijama (Juso i Đed) i Torlacima .Zakula bez Macija je bila nekompletna. Falš.Holuč predvođen Kahvedžićima, Bunjašom i Aljom-Majtom.Tekija bez Džika, šta je. Ponekad i Mešak sa Avdom i Fatkom. I naravno pred sami ulaz dvojac Čarls i Džo Matović-Pejdo,sa uobičajenim komentarom:
-Hajde poprdani.Papci.Seljadurijo.Sklanjaj se.
Obavezno je bilo popravljanje frizure i otresanje desnom rukom. Ako je bio vjetar ,nije dolazio.
Raje je bilo bukadar, a njih desetak je kupovalo karte za gotovo cijelu salu.Za svaku mahalu po jedan.
A ako smo malo više imali love, od pokerice, onda je karte obavezno kupovo Ado Mrguda.
Adem je bio malo prijek i znao je odalamiti one neposlušne i Bogami nije nimalo prezo od toga. Nekako, sve nam se činilo da je imo merak po koju zviznuti iza ušiju. Znalo se uvijek ko sjedi u prvom redu. Svi su gurali
Macija naprijed zbog njegovog glasnog preživljavanja filma,a i žustrog skakanja kad film pukne ili podosta preskoči.
A dešavalo se.
Te nedelje davo se „U zmajevom gnijezdu“.Brus Li karatista iz Hong Konga koji valja pesnicama sav butum
milionski grad.
Nama to i nije bilo bitno .Bitna je cijela predstava. Krene uobičajeno sa pokojim komentarom.
Grickaju se košpe. Žvaču kokice. Mljackaju lizala.Glabaju žvake i naravno pucaju baloni.
Svako pojavljivanje glavne face je praćeno Macijevim:
-To tipe! To zagonetna pesnice. Udri! Udri majmune tipe! Ubi,ubi bandu tipe!
I naravno poslije toga jako trljanje ruku.
Zakuhalo se.
Uzbuđenje u sali na vrhuncu.
Odjednom klepiše izlazna vrata i uleti onaj Rusmo, što je govorio da je fašizam pun kamion Švaba i vozač Talijan,a da su organi za varenje lonci, šerpe i ostali bakrači,i zagalami:
-Hej raja ,stigo ćumur!
Smijeh.Galama.Vriska.Skoči Maci,stade ispred Rusme ko saobraćajac Mujo i pokaza mu da se pari što prije:
-Tipe mutavi!
Napolje tipe mutavi!
Pesnica.Zagonetna pesnica ljuta.Napolje!Napolje!
Okrene se prema Rifetu i onda traži prekid filma.Raja prifati i počne nogama lupati o drveni pod.Rifet pali
svjetla.
Adem trči, i izgura Rusmu.
Taman se sve smiri i nastavi film,a nakon desetak minuta opet klepet vrata, a na ulazu se pojavi ponovo Rusmo i gluhonijemi ćumurđija što je išo sa Pavom Mutom.
-A ma ma! A ma ma! Počne gestikulirati i pokazivati na veliku lopatu „sirotanovičku“.Rule ponovo:
– Majkemi raja došo ćumur.Pun kamion!?
Maci poludio.Izdaje naredbe i grmi:
-Mutavi tipovi napolje!
Napolje mutavi tipovi!Hon kong mutavi! i pokazuje na platno.Deja-vu.
Prekid.Jedva se prikazivanje za taj dan privede kraju.Smijali smo se i prepričavali, kako je prošle nedelje ,kada je igro vestern sa Džulijanom Džemom, naš dobri Asim-Maci,uvijek skako i galamio:
-To Džemo!
To šeširu! To! Bandu,bandu,rasturi bandu! To tipe!
Sa svojim zadovoljnim trljanjem ruku.
I pored prekida nama je bilo fino.Ako nije igrala „Mladost“ ,u grupama smo se vraćali kući i prepričavali film
sve do naredne nedelje.
Ni kina nisu što su nekad bila.
A ni nedelje.
Pa ni Rusmo.
Sad bi moro galamiti:-Hej raja stigo plin!
Ali sam,bez našeg Macija.
Kraj juna u kafani „Palma“ kod bivšeg kina „Dubrovnik“
uz Bajaginu pjesmu „Moji su drugovi negdje rasuti po svijetu…“
Aci Tagor 1414
