Raspust od škole u naše doba je počinjo 21.juna. Za svu raju su nastupali dani mahalskih teferića.
Kupanje, lopta, šlaufijada. Kukuruze, kroompir, paradajz i voće smo dobijali po nabavnoj.
Glavna vannastavna aktivnost kad kiša lije je bila štela.Svi smo morali znati sve, pa i ovo. Igrao se poker, ajnc, poklapa. Bile tada one
alumijijske plehane pare. Crvenu stoju ko je imo,taj je u raji bio Rokfeler. Moralo se znati i plivati. Ufati te Vehid,
Fajc ili Šilja za nogu i frakne u hladnu Raktnicu. Začas proplivaš. Kasnije skakanje.
S male vrbe, veće i onda se okuražiš, bilo odakle.
Preloma, laste, salto, bombice.
Sve vještine probali.
Isto je bilo i na svim drugim kupalištima i kod druge raje. Na okuci, Zakulom, kod škole. I na Dijanovini. Svi smo morali isto proći.
Ko u vojsci.
I na onim šlaufima se spuštali niz Rakitnicu. Do Zaganovića. Sad to zovu rafting. Uvijek smo bili garavi od onih guma.
Glavno kupalište s ove strane Rio Grandea je bila hajvanska pijaca.Tu se kupalo, skakalo, jelo, pilo i kockalo.
Takvi smo bili. Pozavidio bi nam i Mark Tven.
Starija raja bi naredila da se svi skupimo poslje raspusta na kupalištu. Zadatak je bio, uređenje kupališta. Donesu se sikire, ćuskije, krampe, lopate, macole. Sjeku se vrbe i zagrađuje Rakitnica. One Lubarde jednom napravile golove za vaterpolo. I to smo probali.
Naprave se skakaonice. Urede se mjesta za kartanje i naravno ognjište za krompir i kukuruz.
Najbrža raja je morala ići po ćevape kod Suljage. Bila je čast ako te dopadne da ideš po čevape.
Život je bio pun dinamike.I šeretluka.
Jednog dana ona starija raja, koja semorala slušati, malo više cugnula Mincijevih ćajeva.
Dan je bio oblačan. Frigidan. Dosadilo njima da kartaju i narediše nama maloj raji da se postrojimo ko u vojsci.
Izdaše komandu za skidanje gaća.
Morali smo.
Kažu pregled ćuna. S nama u stroju stajo i Daća.
Zezali nas oni i pustili.Daća prišo Fajcu i pito ga:
– A morel’ moja biti veća?
-More.
-Kako?
-Lahko.
Ufati čvelu.Neka te ujede i narašće.
Daća se spakovo i odmah odmaglio sa pijace.Otišo kod đeda Vase, koji je imo nekoliko košnica i počeo fatati čvele.
Stavljo ih da ga ujedaju. Nabrekla ćuna i počela boljeti. Sa Vojkom, uz vrisku,sletio niz Holuč, gologuz, pravo do bolnice.
Kako je galamio, one žene istrčale da vide šta je.
Smijale se i pitale:-
-Šta ti je bolan Gorane?
-Boda-bod.
Boda-bod.
Joj meni,boda-bod.
Oni mu hećimi nešta uradili i vratili kući.
Mi u akšam kućama, a naši roditelji paljbu na nas, šta smo uradili djetetu.
Zamalo kaiš nije radio.
Jedva se odbranli.
Nismo znali šta je malom Daći duhnulo u glavu.
Od tada smo ga zvali boda-bod.
Vratilo nam se ružno.
Bilo je postrojavanja i naredbi za skidanje gaća. Pregledale se ćune. Ako nisu valjale, letila glava.
Nedavno to bilo. Sa tim se nije šaliti.Uvijek je bila važan organ.
A i sa čvelama, oprezno!
Bazeni,21.06.2011.godine
Aci Tagor 1414