Poslali me ukućani do lokalnog doma zdravlja da podignem neke ljekarske nalaze.
Uđoh, kad ponovo neka pauza. Poluprazna čekaonica. Sjedoh kod neke nane. Ostavih zdavstvenu na šalter. Zamoli me nana da i njoj pomognem. Uradih. Sevap je. E,kad bi se živilo od sevapa, bio bih među najbogatijim Bosancima. Kaže jedan softa da ću gore dobiti nagradu za sevape.
Kontam: “Ne šegači se efendijo“ Što ne uvedoste da struju plaćam sevapima. Subhanalah! Što sam zabudaljeso.
Kad će nana:-Što si nakav fin.
A oklen si?
Rekoh ime zavičaja, a nana se nasmija.
-Šta je sad ?pitam nanu.
-Ama sinko ispričala bih ti šta se dogodilo davno u tvom kraju mojoj rodici na jednom teferiću, ali me postid.
-Ispričaj bona nano, ko zna kada će ovi sa pauze.
„Evako. Bilo kod vas tamo u stara vremena plahije teferića. Zovnu mene rodica Rabija da dođem na teferić u Burate. Otud su ti oni: Prkosi, Kape, Katice. Odem ti ja. Ali sam namah zazrela. To ti je na nekom Golom brdu, niđe sinak ljudski drveta.“
Kontam u sebi. Znam nano, isto je ko glava u onog talijanskog sudije Koline“.
„Svega ima. Jak teferić.Vam taki. Čim ja gore na to brdo, gurnu me u stranu rodica Rabija, i poče da cikti:-Znaš onog Selima, što sam se zagledala u njeg?
-Znam, rekoh.
-Ja što me uvrijedi ker jedan.
-Šta bi bona?
Prišo mi polahko i šapnu na uho:
-Znaš Rabija ja tebe puno volim. Eto volim te ko kad se olakšam ,kad prifićira i navre.
Maršaknula sam pogansuza.
-E jeste ti priča nano! prokomentarisah.
„Tako bilo. Nismo ti mi bili školovani, pa da pjevuckamo ko ova mladež danas. Rodica Rabija mi vazdan zvocala. A ja hoću svašta da vidim. Kola se. Pjeva se. Cure u katovima. Rumene ko ruže.
Momci okolo igraju. Azgin i oni. Mjeruckaju sa kojom bi proašikovali. A bilo je i onih pjana. Znala je i ćakija raditi. Sve zbog cura. Bilo i zahire. Al’ brate ljeto, vrućina, suho grlo. Samo daj vode.
Ona moja Rabija kolaj, igraj i žderi vodurine i limunade. Bogami poodmaklo je vrijeme, kad ti moja Rabka poče stenjati:-
Šta ti je bona?
-Ama draga moja jes mi prifićiralo.
Pomagaj, upišaću se.
Stišće se.
Saginje.
Pa preturi nogu preko noge ko Hanka kad pjeva.
Samo što nije prokinula plakati.
Nema kud.
Golo brdo.
-Pomozi svojoj Rabki, neću ti nikad zaboraviti.
Obrukaću se bona.
Nikad se neću udati. Ako skinem dimije, oćeraće me majka i babo od kuće.
Priđem nekoj ženi što sjedi na velikoj deci. Platim joj da mi pomogne. Ponese deku i sletimo malo
niže đe nema muškije insana.
Zagrnemo moju Rabku i dade nalaz, kako ti kažeš.
Spasismo curanski obraz“,završi nana smijući se i dodade:
-Jes, a sada po tramvaju što si gologuzatije žensko, bolja si.
Sve se više momaka za te lijepi.
O obrazu niko ne vodi računa.
Eh, samo malo ima još. Pred sami akšam meni moja Rabka kaže:-„Ja jesam mahnita bona. Ama jako viđoh, kad me ovo strefi, da me onaj Selim jedini voli.
Traži ga kako znaš da dođe na penđer“.Eto tako je to bilo moj si sinak.
Prozvaše:-Ćatić.
Usta nana polahko i ode po svoje nalaze.
Tako se valjda ašikovalo na tim teferićima.
Pitajte svoje nane.
Sarajevo,mjeseca juna 2011.godine
Aci Tagor 1414