Jutro u Sarajevu svakom drukčije padne. Od pogleda pa dalje. Drukčije je jutarnju kahvu piti na Sedreniku ili na Babića bašći, a sasvam drugo u nekoj betonskoj birtiji na asfaltu, kraj puta. Oči su prozor duše. Lijepa duša lijepu sliku daje, a hrani je ljepota pogleda. Oni na brdima, iako im je teže do šehera dobaciti, nekako nasmijaniji, valjda zbog pogleda, a ovi dole među onim zgradurinama namrgođeni.
S kim prvu kahvu popiješ, tako haman ode dan. Oni psiholozi što idu na paru kažu da je to aura, energija, zvijezda i šta sve ne. Nešta jes. Al ima izuzetaka. Eto to jutro ja imadoh sreće. Naletih u Vilsonovom šetalištu na Fiku. Sarajče sa Grbavice. Kaže menadžer estradnih umjetnika.
Čuj to!
Fikan kaže da to fino zvuči i mami više para. Ko ona traka za muhe. Bogme su to u Rogi zvali kapela.
A on bi bio ko taj menager te kapele.
Jal narodne, jal zabavne. Svejedno. Lova je u igri.
Fiko je podebeo momak. Zovu ga još tri puta l.
Malo je mršaviji od voditelja Tarika.
To mu ne smeta da uvijek bude nasmijan i veseo.
Čehra mu taka.
Voli Bosnu kroz šeretluk, onaj narodni koji se negdje desio.
O Rogi je dosta slušo od onog čelavog iz Otriceva.
Mujo se mešćini zove. Gonja i on ovu turbo folkericu.
-„Joj super si mi naletio. Sami Bog te poslo. Hajde sa mnom, metere ti. U Zlatnom me čeka Nazif. Ti ga ono zoveš
šampinjon. Biće i legenda Avdo, žuti kompozitor, i onaj Mirso pjevač. Ma znaš ga. Ima dugu kosu i dobro prezime.
Čomaga.“
Kako izgovori Čomaga, poče se smijati i tresti sav od smijeha, ama jedva se zaustavi.
Nisam se mogo odbraniti, a sve mi šuhva da znam što me zove.
Da potvrdim priču o Zehrinom babi.
I bi tako.
Došli u Zlatni u Skenderiji. Za duplim stolom u samom ćošku sjede svi koje je Fiko pomeno.
Ispitali se, a Nazif nastavio svoju besjedu:
-„Mi smo ti lud narod ko struja.
Vidi onog našeg Tunju. Francuska da ga ima bila bi vodeća sila, prije Nijemaca. A mi mu dali nadimak „šeširđija“.
Ma nisu stari ba bili ćvaka. Rekli su davno da će kod nas trojici biti najteže: pametnom, bogatom i lijepom.
Moreš misliti kako je meni?!Hem sam pametan, a i bogat, a o ljepoti da i ne pričam.
Teže mi je nego Tunji“
Nije ni dovršio besjedu, a oni okolo se previjaju od smijeha.
-Bogami si ti meni odnekud poznat.
-Mujin kraj, ubaci Fiko.
-Aaa. Rogenburg.
Znao sam. Eto vidiš. Mi smo ti bolan najklikerastiji. Nama dati da mi ovo vodimo. Jelde da bih ja bio najbolji predsjednik. Lijep, a još umijem pjevati. Raji bi sa mnom bio teferić povazdan. I oni stranci bi me gurali.
Ne smiju bolan ni oni da nam pomažu.
Isprepadaju se.
Pogledaj onog sa Save.
Ko humanitarna pomoć.
Čim ga vide, oni odmah misle da moraju hazne istresati.
Majke mi, pričo mi ovaj jedan.
-A znate li onog iz narodnog orkestra, što je sad ćelav, a navlačio kosu iz podruma?
Znate.
Eh,za njega ću vam još jedan i neću više.
Dosta za danas.
Volio ti je on udariti krivinu od žene, ali se je bojo ko kobre.
Jednom je otišo nekoj svojoj ljubavnici u vojnoj uniformi, a ženi reko da ide u rezervu.
Jedini ba on taj dan u šeheru u uniformi.
Bilo mu dobro kod te njegove pomoćne žene i malo kupio šejtana.
Vračajući se kasno naleti na miliciju.
Poznali ga i pitaju:-Kud si kreno u ovo doba noći?
A on ti odmah:-Na predavanje.
Kaže mu milcioner:
-Daj, ko ba sada drži predavanje?
Naš jaro mu tugaljivo odgovori:-Moja kobra /žena/.
Obradovah se Nazifovim kazivanjima i taman kad sam se ponado da će me zaobići moja šuhva, Fiko progovori:
-Daj ba Nazife, Zehrin babo Eso je za tebe Šabo. Avdo hajde ,majketi ispričaj mu one njegove lovačke.
On je to kazivo ozbiljno, ako bi slučajno posumnjo ili se nasmijo,odmah bi se naljutio.
Ponekad bi i sijelo napustio.
-A ,Zehra.Šta ona?
-A šta će žensko čeljade.Babo joj.Nije hripa.
Nakon upornog ubjeđivanja Avdo kaza da je zapamtio njegove četiri kratke lovačko-radničke priče i poče:
„Došli oni lovci iz Rogatice da love po ovom našem kraju. Kažu ganjaju sitnu divljač. Uključili i mene. Ponio ja
onu dvocjevku.
Organizovasmo hajku.
Pofino hodasmo.
Kad nešta šušnu iza jednog grma.
Brzo zakoračih,kad lisica.
Preblijedila ko krpa.
Podiže šapu i pokaza mi da šutim i kaza:-Poštedi mi život!
-Hoću,ako mi ostaviš koke na miru.
Pustih je.Nikad više nije prilazila mom kokošinjcu.A i tvorka ubjedila da i on ne dolazi.“
-Eto to vam je bila prva Esina koju nam je ispričo, a izlazili smo u hodnik i na terasu da se smijemo.
-Hajde drugu.
Ja ovih šveđana.
„Radio sam ti ja u ponajboljoj firmi.
U TPR-u.
Bio referent za bezbjednost. Dobra mi plata.
Kupio sam i motor
i to najnoviji.
Završio smjenu i kući. Pićim onim sokakom, dodam malo gas i onaj me šodor izbaci.
Bubnem u neke tarabe.
Trehnem i razbijem se. Ugruho sam se. Pješice kući. Hramajući. Ja u avliju,a motor parkiran.Stigo prije
mene. Eto kakav sam ja imo motor“.
-To vam je bila druga,a treća je bila o zecu.
„Kreno ja na poso u drugu.
Zafati me kiša.
Mokar ko miš.
Cigare ostale čitave, a šibica sva mokra.
Šta ću majko.
Da mi je zapaliti, ali čim.
Taman ja da vratim cigaru kad izleti zec.
Do mene stijena.Prepo se zeko i zagrebe uz onu stijenu.
Sve frcaju varnice ispod šapa.
Priđem i pripalim cigaru. Zafalim se zeki i na poso“
-Četvrta je bila o medi.
„Ponovo mi u hajci.
Ovog puta ganjamo divlje krmke.
Dugo smo išli.
Kad niz neki proplanak vidim ja nekoliko pomahnitalih krmaka pravo trče na me.
Prepadoh se i na drvo.
Popeh se i sjedoh na jednu granu.
Protutnjaše.
Taman otpuhnuh, kad me nešto potapša po ramenu.
Pogledam iznad sebe, kad na grani iznad sjedi medo i gorko plače.
Lije suze ko gušćija jaja.
Pokazuje mi šapu.
Pogledam, a u šapi zabodena rajsnegla.
Izvadim mu rajsneglu, a on mi se zafali, siđe i ode.
Kasno ja kući krenem i jedva nekako prije mraka dođem do avlije.
Vidim nešto ostavljeno na pragu hambara.
Priđem, kad ono kanta od 30 kila meda .Na njoj stoji cedulja „Fala“ od Mede.“
Smijući se Nazif reče da mu je tek sada jasno što je bard sevdalinke Safet dolazio na naša lovačka sijela.
Ima tu nešta.
Babo volio lovačke,a Zehra pjesmu.
Otišo je Eso, a ostadoše priče i lijepa Zehrina pjesma.
14.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414