Završio se rat. Potpisa se mir u nekoj dobro čuvanoj vojnoj bazi kod Jenkija u Dejtonu. Jedino kauboji znaju kako sa indijancima. Negdje u februaru nakon toga, dobih poziv da dođem sa ekipom saradnika u SR Njemačku. U Dojčland ,ko biva. Baza nam je određena-Keln. Ovaj grad sam znao po najstarijoj katedrali u Evropi, po Fordu i radiu „Dojče-vele“ i naravno istoimenom fudbalskom prvoligašu.Treba da ide poveća grupa. Šest domaćih i jedan stranski čojo. Papiri me odredili za vođu puta.
Popunih bukadar obrazaca i upitnika i poslah onim nadležnim. Još se u Bosni nije znalo, hoće li to biti pravi mir ili je zatišje pred još veću buru. Stvarni vođa je bio neki Njemac. Kufer se prezivo, a prihvatio islam kao novu vjeru.
Čudan tip. Penzionisani atomski fizičar.Doktor. Nosio riđu rijetku bradu, poganu vala i onu afganistansku kapu. Kažu ovi trebaće nam u ambasadi u Zagrebu. On je bio zadužen za sviju i napobaška za ekipu iz Zenice. Mi smo opet imali za vođu nekog Milovana sa Sokoca koji je proučio kelimeit šehadet kod onog ef.Klance i posto Safet.
Puno je svašta mlatio i djelovo mi ko da nije sav svoj. Al’ ozgo naredilo da ga pripazim. Sve nešto kontam, pored silne muhadžerske muke, još i ovo. A štaš? Izbor nikakav. Duraj. Dobismo mi papire. Skuckasmo po nekih tristotinjak maraka po glavi. Nismo više mogli. Meni neki Ibrahim donese tri hiljade maraka da ponesem, kaže onaj Safet mu obećo dovući mercedesa „dedu“ za taksiranje. Koja sam ja hablećina, mislim u sebi, kad ga nađe, kad ga dogovori, a opet idemo na put.
Neka love.
Ona će i gvozdena vrata otvoriti.
Ušijem lovu u kaiš.
Krenemo krajem marta busom preko Splita do Zagreba.
Bili smo među prvim putnicima koji su prošli kninskom krajinom, nakon „Oluje“.
Slike već poznate.
Onog vođu Babića stigla ona narodna „Ko sije vjetar,žanje oluju“.
Eto što ti je usijana balkanska glava. Tjerala zeca, a istjerala vuka.Njih se ticalo.
U Zagrebu odsjedosmo kod Zukinog brata Hašima.
Bivšeg pilota.
Zmaj od insana.I danas isti.Nas dosta,a mali stan.U tri ujutro stali u red u Vukovarskoj, za vize.
Osjećao sam se jadno, ko i većina vas kojiste ovo prošli, a sad ste po bijelom dunjaluku.
Isto mi bilo ko onom Šećanovom teletu kad čeka da ga utovare u onaj mesarski kamion. Hladno. Puše vjetar,odnese.
A oni evropejci tek počinju oko osam sa radom.
Negdje oko sedam pojavi se onaj Kufer.
Ode u ambasadu.
Nakon pola sata izađe sa nekim kravatiranim ozbiljnim činovnikom.Pročita naša imena i uvede nas. Onaj narod nam spominje majke i svu familiju. Stid nas, ali šta Bože? Svi dobili vizu ,ali onaj Safet jok. Brzo reagovasmo. Za sat vremena smo bili kod ambasadora Trnke.
Sa nekim je obavio razgovor, ali nam reće da će teško ići, jer slabo uvaže ičiju žalbu.
Ragibu, današnjem advokatu, dadosmo zadatak da piše žalbu.
Onaj sokolački benevrek u onom kartonu naveo da je živio u Njemačkoj ko izbjeglica.
Švabo provjerio.
Nema ga.Ovaj laže i crveni karton.
Srećom uz sebe je imo dokumentaciju kad se zvao Milovan.
Jedva usvoili žalbu.Moro onaj Njemac sa afganistanskom kapom dati garanciju za njega.
Tu našoj muci nije bio kraj.
Trebala nam i Austijska prolazna viza.
Ambasada ne radi.
Neki državni praznik.Jedan pametnjakovć spomenu da idemo preko Madžarske i Slovačke. Ne trebaju vize.
Kupili karte i krenuli „vlakom“.
Ušli u Madžarsku.
Dvadesetak kilometara od granice,na nekoj staničici uđoše dva vojnika.
Original oni ruski.Sa onim šinjelima i paletama na ramenima,ko tabakera.Pogledaše pasoše i kazaše:
-Hajmo bosanska armija napolje!
Skinuše nas sa voza i u neku stanicu.
Ista ona na Bistriku.
Oronula,nikakva.
Ubaciše nas unutra.
Kad tamo moldavske i ukrajinske prodavačice ljubavi.
Ovi se moji zijanili. Brk im se posmjehkuje, a nama glava u torbi.
Na onom prašnjavom redu vožnje vidjeh da iz tog mjesta ide voz za Niš.Skontah.Prodaće nas.Izađem u pratnji policajca i kod carinika i policajaca iz Hrvatske.Objasnim situaciju.Odnijeli nam pasoše.Onaj jedan što je ličiona mog amidžu, ode sa mnom u kafanu.
Naručih pile i pive da ga odobrovoljim. Kaza mi da smo obični ludaci.
„U Slovačkoj bi vas opljačkali i sami Bog zna šta bi sa vama bilo“.
Fukara žešća.Sad su u Evropi.Otud je i onaj Lajčak, što nam prodaje ubudžalu priču.
A vidi kakvi su bili.
Jedva se isčupasmo.Vratili nas oni carinici u Zagreb.
Samo što nismo počeli ljubiti one kolodvorske pragove od sreće.
Zuko izusti:
-Zamalo nam one moldavke ne dođoše glave.
Sedam dana mi u Zagrebu.Zuko poludio,a mati mu kaže:
-„Neka te sine,ovdje ti još nafaka vri,ko ona voda za kahvu na šporetu“
.Bogami i one pare gotovo potrošili.
Šta da radimo?
Predloži ruđanin da idemo u grad.
Na kolodvoru svratili na kahvu.Pogledamo u jedan izlog i vidimo poveću maketu aviona.
Piše „avio karte za Minhen“.
U tom će ti moj pametni Zuko:-Misliš li ti što i ja!
Uđemo unutra kod neke prelijepe hrvatice. Upita kako nam može pomoći.
Objasnismo.Ima ponudu za nas i to najpovoljniju. Kao grupa imamo popust, još povratna i eto ga.
Elem sjećam se da je sve bilo oko hiljaduipo dojče maraka.Sa svim taksma.
-„Nemamo para“,reče Zuko.-„Ne muči se ti hanuma.Odosmo mi u onu svoju gizdavu.
Pišaš ti Zagreb“.Zbunjena ona ljepotica sa šesnes upitnika iznad glave.Upitah za toalet.
Uđoh, izvadih kaiš i iz njega pare.
Vratih se i platih karte.
Kad smo silazili niz stepenice Zuko reče:-„Ja jeste vi namazani.Haman ko Fočaci“.
Vratismo se i naredismo pokret.
Pošli busom,a uletićemo u dojčland aeroplanom.
Nana će:-„Sad vam je tamo provrela nafaka.Vidiš kada je čist nijet,bog te primakne sebi“.
Prije samog polaska provedoh prelijepo popodne sa našim Kenom,uz sjećanja na naš rodni zavičaj i njegove pitome i vrijedne ljude.Bilo je i gorčine i suza.
Bogami mi sa avionom, sa crvenom šahovnicom doletismo u Minhen.
Oni carinici vidjeli od kuda je avion i samo naređuju prolaz, a onaj sokolački bahsuz trznu onaj naš paseporte.
Iste sekunde sve stade.Ko da je izvadio lpg. Sve nas pokupše i u neku sobu.Podosta se vremena objašnjavalo.
Ispitivo nas neki genter, isti onaj her Flik iz serije „Alo,alo“.
Pita za neki duldung.Svakih deset minuta.“
-Šta ovaj više hoće“?pitam novokomponovanog.
A ovaj naš Ajnštajn objašnjava šta je to ,ali nikad kraja objašnjenju.
Vidim da i on potvrdi, da ljudi prave fabike gdje ima sirovina.Nije ni čudo što je kod vas onaj veseli brijeg.
Kud mene zapade ,majko moja? Efendijama je lahko.Oni odmah kažu:-„Kušnja.“-„Bolan Milovane,Safete,šta li si ,to je boravište na trošak zemlje koja te je primila.Trpi te.Ti meni od evila do ahira razvuko.Hoće da nas
ćorkiraju .“
Nekako nas pustiše, ali mi sumnjivi i dalje visimo na aerodromu, nigdje nekog čove sa Ivana da dođe po nas. On nam bio veza za dalje.Tri minute prije marice stigo.U sami akšam.Za bobu eskivirasmo bajbuk.Trideset godina u Minhenu,a kaže da je prvi put na aerodromu.
Nije znao doći.
Estakfirulah!
Bio je kail da nas primi na konak, al kad je vidio koji smo, odvuče nas na željezniču stanicu u Minhenu. Nahrani nas i napoji, kupi karte, ali sve uz uslov da to po izlasku refundiramo.
Obećasmo, sa željom da ga se što prije kutarišemo,onakog smotana.
“Gdje god nema bistre rijeke, nema ni bistra uma“.
Moj dobri Meša. Svaka ti je zlatna ko u imenjaka iz Tuzle. Pokaza nam voz ka sjeveru Njemačke. Hodamo onim hladnim peronima,kad neko zagalami:
-Halo beduini! Palestina!
Pogledasmo u pravcu onog voza,kad neki krupan čova maše rukom prema nama.
-Halo Palestina ! Beduini! Vamo!
Zgledasmo se i dumamo ko bi mogo biti grlati zemo.
Kad će ti moj Nusret:
-Rizo Hamidović!?
Priđemo bliže, kad Rizo.
Pozno Zuku. Kemal Malovčić ga zvao „Odron“. Mogo nekoliko tepsija pite spucati.
-Hajte,šta se tegiljate po tom peronu ko pometina?
Upadajte!
Uđosmo u kupe.
Toplo.
Rizo pozva konobara.
Časti,šta ko pije duplo i još zapjeva“Lijepa žena bješe Vera“
-A veliš sa rajom si iz Rogatice.
Ja što sam se bojo tamo ići pjevati.
Po tri dana sam se spremo.Čak i jaja pio.
A da tamo jadan u njiha ima deset koji pjevaju ko ja, a možda i bolje.
Mogli su odmah u studio.Tamo Zuko ako prođeš na sevdalinci, moreš je pjevati đe hoćeš.
Diplomiro si kad te oni prifate ko pjevača.
A i namazani.Joj!
-Znam, kaza Nusret uz osmjeh, misleći na avionske karte.
-Eto, jednom ja pjevo u njihovom hotelu.
Bio vakat onih velikih nestašica.Kad kreno, žena me zamoljela da vidim ima li kahve.
Otpjevo ja jedan blok i na recepciju.
Kad tamo nakav bos traži od recepcionera da mu naruči čaj za sto preko puta.
Šapčući,upitah starijeg čovu da nema negdje kahve za nabaviti. Dobro bih platio. Kad onaj bosonogi to čuo upita me:
-„Imam ja rumaš.
Naruči tamo dupli čaj, pripremi repa,saću ja.“
Sigurno se zadržo pola sata, kad se vrati.
Nosi nešta u „Oslobođenju“ zamotano. Sjede za sto i odmota.
Kad ono dvije kese kahve C, mljevene od po dvjesta grama.
Uredno sve.
Pomirišem pri vrhu.
Osjetih miris kahve.
Naručim mu još dvije pive ,dam koliko je tražio para i odem pjevati.
Tu noć sam pjevo ko lud.
Idem bolan sa obrazom kući.
Kasno stigo i spustio onu kahvu na kuhinjski sto i u bešu.
Usto vala oko podne.
Horan.Kažem hanumi:
-Dajder kahvu stara.Vidim ona smrknuta ko penzioneri pred prvi ,pa ponovim:
-Pa hoće li ta kahva?
Šta je?
-Onu sinošnju?
-Ja vala.
-Popićeš!?
-Što jadna?
-Eno je u saksiji. Ja bacila.
-A da što govoriš?
-Eno pa ti napravi. I ode ljuta ko horgoška paprika.
Ja u saksiju,kad ono zemlja.Moj Zuko,em platih pive, em dadoh lovu,e m pjevah svu noć ko lud.
Nikad skuplje nisam platio četirsto grama zemlje.
Znali smo autora.Minci.
-Pa kako bolan,reko si da miriše.
-Jes.Rekla mi žena kasnije,kad je otvorila,po vrhu prosuo par kašikica friške,zbog mirisa.
-Kako se zove onaj bosonogi?
-Minci.
Rekosmo uglas smijući se našem „odronu.“
-Ja varage žešće,majko moja.
-Namazani,kažem ti ja.
Furajući kroz dojčlandsku mrklu noć u onom njihovom brzom vozu ,ICE mešćini ,smijući se Miletu, pomislih:
„Ma moj Rizo, Minci je bio varagica, prema ovim današnjim varagama.Ti si bar kupio nešta. Rogatičku zemlju.
Eto, mogla je u saksiju“.
Ovi danas prodaju maglu,a gotovo svi je kupuju.
I uvijek na isti fol.
Do kada???
Do novih duldunga?
Sami Bog zna.
19.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414
P.S.
Ovu dužu priču sam posvetio dvojici sugrađana,koje je rat zatekao u Zagrebu.Kemi Koliću i Enveru-Keni
Hadžihasanoviću.Našli ste se pri ruci kome je pomoć trebala u tom gradu Zagrebu.Naravno u granicama
svojih mogućnosti.Fala vam od srca.Volio bih da imam i one druge moći,pa da Vama uplatim boravak u
Brazilu za vrijeme mundijala.Zlužili ste svakako.Svako dobro i sreća neka vas prati.Bog dečki!
Aci Tagor 1414