Umro Nisvet Dzanko

-Znaš šta se dešava kod Fehre?
Ma poglavica „crvena košulja „ pravi teferić, ali na svoj način.

Svatih.

Nisvet Džanko urednik „Pozitivne geografije“ skuplja sve face iz emisije na jednom mjestu.

Rešo se uživio: -Biće svega.
Beni Hil je mala maca šta on sprema.
Učestvuje jedan vaš šveđanin.
-Ko?
-Onaj sa izblajhanom žutom kosom.
Kontam da nema ko drugi biti i izustih
-Zisko!
-Jes,baš taj.

Ja uopšte nisam bio raspoložen za tu narodnu galamu i onako usput to i prokomentarisah. Reši ne bi pravo i ispali:

-Pa zar ti majketi nije dosta onih kravatiranih faca.
Vidiš da su svi na jedan kalup, ko da ih je fabrika sardina izbacila. Po onim sastancima i televiziji melju li melju, a brašna ne daju. Sebi sladoled, a ti narode liži drvo. A ovi kod Fehre obićna raja, a opet svaki na svoj način neobićan.
A i tebi pripremam iznenađenje.

Tako kroz razgovor dođosmo kod Fehre. Klasična balkanska slika. Šatori, roštilji, šargije, silikonske cajke, dim, prašina. Naravno i ringišpil je tu. Sve kako je rečeno.

– I ovo je Bosna, reče Rešo.

-Jeste parada pijanstva i kića ,ali drukčija od Balaševićeve.

Neka je. Moja je.

Krenu program. Mijenjaju se svirači, narodne akrobate, trbušne plesačice, motoristi. Udrobio Džanko svega. I Zisko budaljeso na svoj način. E teferić u srednjoj Bosni bez bodljevine bikova ti je ko kahva bez cigare. Stalno se bodu. Od maja do oktobra. Svake hefte. Njima je to ko kolumbijcima droga. Posebna priča su najave borbi.
Otprilike ovako: -Gledajte narode Ronalda. Gledaj mu vrata, gledaj mu rogova. Ko će mu na mejdan?. Evo ga! Garonja. Šta će biti,šta će biti!? Ko će koga nagariti?

Nastane vriska. Prije svake borbe da odobrenje domaćin. Duže trajale borbe od utakmice. Sve se na kraju završilo licitacijom Nisvetove karirane crvene košulje. Eno je kod Fehre.

Uđosmo u noć.

-„Obećo sam ti.
Hajmo.
Ćeka poglavica“.Pravo niz neku livadu u neki šljivik i za Džankinu bogatu sofru.
Sjedi sa Ziskom i Šibom. Zisko mu nešto objašnjava i pokazuje na nas.

-E zemljak. Kaže mi Zisko da sam u vašoj prijeratnoj Rogatici imao bi šta snimati pola godine.
Kaže, i grad pun originalnih faca, a meni je to ono pravo. To tražim.

-To je istina.Svaka mahala je imala po nekoliko posebnih, pa mogu reći unikata. Iz svih slojeva i iz svih branši.

-A bogati, dok sam gledo onog kako stojeći jaše uporedo par konja, ono sa štafetom kod vas, jeli to patka ili se dogodilo.
-Bilo.
-Haj nam ispričaj.
-„Svaki grad se u bivšoj Jugi posebno spremao u maju zbog ispraćaja štafete mladosti. Naročito su se takmičile lokalne. Čija će biti bolja, čiji će govor biti nadahnutiji. Za to vrijeme življenja u očima mladih je štafeta bila gala predstava. Taj događaj kojeg ti spominješ se zbio pred kino salom u samom centru. Taj dan sve se dotjerivalo, umivalo, ukrašavalo. Lickalo se i staro i mlado.
Svi su se tog dana osjećali jako značajno.
Dostojanstveno.

S a posebnom pažnjom su se pratile štafete ispred tadašnjih radnih kolektiva. Najviše interesovanja je izazivala predaja štafete Ergele.
Tri nosioca na tri konja.Glavni je onaj u sredini.
Naš jedan sugrađanin je dobio zadatak da uredno preda štafetu i naučeni tekst u mikrofon izdeklamuje.
Krenuli oni prema bini
.Izgledali su veličanstveno.
Rukovodioci opštine svi u vrhu bine.
Raste trema.

Trči neki omladinac,željan karijere, da prinese mikrofon.

Muk.

Čeka se govor glavnog viteza.

Taman on krenu: -„Druže predsjedniče“, a neki šeret sa strane podbode konja, a vitez vrisnu:“Ehaaa!“

Nasta zbrka.

Puče bruka,a narod se razbježa. Kasnije kad se sve smirilo, smijao se i smije se ko i ti sada Nisvete“.

-Pa ovi danas su amateri, kakvi ste vi šejtani bili.

Ha,ha,ha.

Čuj:“Druže predsjedniče,ehaaa“!

-A,šta bi s lokalnim vitezom?

-Ništa.Jak bio,jak i osto.

Smijalo se još zadugo za Džankinim stolom.