Kažu oni biolozi, da je onaj Kolumbo iz Amerike donio krompir i da se ta biljka dobro primi i posta glavna zahira u Evropi. Nakon određenog vakta dobi i svog budžetliju što ga harči. Bi to buba zlatastih sjajnih boja, zlatica.
Nekako s’ proljeća sedamdesetih, i naša Roga dobi svoje Šajbube. Stiže na Luftagino u Gračanicu porodica Vatreš i sagradi veliku i podobru kuću. Stari Jakub bijaše građevinski poduzetnik, glava porodice i prepoznat po svom nadimku „Šajbuba“. Bijaše to krupna ljudina, karakteristična govora i hoda, sa stalno prisutnom škijom na rubu usana. Istog adeta k’o Rasim Kapo i najpoznatiji mesar Alija Šećan. Pored ženskih čeljadeta, u porodici bijaše i sin jedinjak Osman. Imadijaše sličan govor ocu, a i raja ga prozva „Šajbuba“. U Rogi biti bez nadimka je isto k’o i ne živjeti. Osman se uklopi u čaršiju na svoj način i prikupi za kratko vrijeme još dva, na daleko čuvena, nadimka: ›› Lutka‹‹ , ››Ofajla‹‹.
Onaj prvi nadimak dobio po ocu, a ona dva prema karakteru. Osmo je k’o kalauz. Otvara sve brave. Tako se i Ole mog’o vidjeti u svim slojevima društva. Sa radnicima, đacima, studentima, ali i sa generalima i političarima. I to sa onim što su u to doba bili velika fora. Znao, šta li? Volio je druženje i sa ženskim insanima. Ako mu se dopadne kakav curetak, Ole bi je počeo oslovljavati sa „lutko“. I sve tako dok bi njemu prijalo. E, ako bi naletio na one malo azgin, pa još ako nije naiš’o na topal prijem, odmah bi uslijedilo: ›› Šta je ofajlo‹‹? Kasnije i muški svijet počeo dijeliti na lutke i ofajle. Tako i dobi ta dva nadimka.ž
Vrlo brzo je uvidio da je politika glavni kotač koji sve vrti. Zato mu škola i nije nešto bila po volji. Ali za svaki slučaj u tom vaktu uze i onaj papir sa Veselog brijega, jer ko zna, more zatrebati. I brzo se uključi u političke tokove. Naravno, preko omladinskih struktura, izviđača i planinara. Prvo lokalno, pa republički i onda na saveznom nivou. Bogami i čaršiju u Jugi počeše prepoznavati po Osmi – Šajbubi. U naš kraj počeše dolaziti političari, generali u Šajbubinoj režiji. Dolaziše: Brano Miljuš, Bogić Bogičević, Azem Vlasi i razni generali, a ponajviše onaj iz Šekovića koji mu je i helikoptere obezbjeđiv’o k’o logistiku. A kako se uhodalo?
Bila je davna 1976. godina. Raspust. Odjednom se pojavi haber da neka grupa, oko Zehrudina Hadžihasanovića i Fadila Jamakovića, hoće da formira radnu brigadu. Kažu, biće sastanak u opštinskoj Sali, a za početak će biti lokalna i radiće u Batovu, na putu za to naselje. Odosmo iz radoznalosti, da vidimo šta je to?
Elem, objaviše šta se hoće i rekoše gdje će biti smještena brigada, a biće i uniforma. Zelenkasta, k’o u onih Korejanaca sa Sjevera. Šatori će biti na Brezju u nekom gaju. Trebalo je dati i ime brigadi. Izviđači joj dadoše ime po čuvenom narodnom heroju ››Ragib Džindo‹‹. Nasta brigada od Fadilovog KUD-a iz Kukavica, izviđača, planinara i čaršijskih znatiželjnika, k’o što su bili Huso Šuvalija i Medo Avdičević. Malo radnika, više zgubidana, a brigada omladinska i to radna. I to rad od trideset dana. Ali ušli, ušli. Odosmo u svojim uniformama u naselje na Brezju, sa Čeom na prsima i petokrakom zvijezdom. Pomalo smo ličili na hajneken pivu.
Poče se raditi. Ispočetka kilavo, dok neko ne ubaci takmičarski fol, k’o ono danas u onim raznim ›› survivor ‹‹ emisijama. Ko uradi više metara puta, dobije neku nagradu. Onaj Makaš Jakub – Jaki sam uradi tridesetak metara. Medo, Huso i ja jedva deset. Medo bi povazdan kont’o smicalice. Zapomaže, napuni usta vodom i prstom pokazuje da mu je nešto upalo u oko. Dok bi onaj, što je dotrč’o da mu pomogne, zagledo, Medo bi ga poprskaj. Nije bilo ljutnje. Poče i Ole dolaziti. Zadužen za kulturni rad. U onom mesičkom šatoru bile i dvije sestre Brigadirke. Ole se nama povjeri da mu je jedna zapala za oko, a i neki ga čudni žmarci obuzimaju kad je vidi. Rekosmo mi to nasoj Brigadirki. Sutradan ona nama predloži da ga ›› ubacimo u mašinu ‹‹. Iznese plan i mi prifatismo. Poče se Brigadirka nositi malo slobodnije majice i motati se oko Šajbube. Huso mu, onako, usput kaza da je i ona pritrzala na njega. Jedne večeri, kad je bila svirka kudovaca, mi ispraznimo mali bolnički šator, ostavimo Brigadirku samu i kažemo Oletu da ga čeka. Prije toga Medo je našao tatule i ubacio u sokove.
Primila ga ona u šator k’o Kleopatra i počela svoju igru. Usput mu ubaci da bi moglo i šta ozbiljno biti. Ole se zijanio. Od nervoze onaj sok ukap popi. Kako priča odmicala, Brigadirka se sve slobodnije ponašala, i u neko doba prozbori:
– Mogla bi. Šta misliš? Imaš li snage?
– Lutko, ja sam ti onaj, kako ga ono zovu?
– Kazanova.
– Isti sam on. Ma kakvi isti. Bolji sam lutko od tog kazandžije. Vidjećeš!
Nije prošlo ni nekoliko minuta, poče Ole da žuti i stišće zube. Vidjevši to, Brigadirka izbaci:
– Hajde više. Ima li muška u tebi?
– Uh! Saću ja. Neka tebe. Uh!
I otrča u onu paprat. Vrati se kroz pola sahata. Življe su kopali.
– Gdje ode ti? Proći će me merak.
– Joj lutko. Treba mi vremena da se saberem. Uh! Evo ga opet. Uh! Majko moja!
Ufati se za kaiš i u paprat. Tako nekoliko puta. Tako nekoliko puta.
Šajbuba je sutra završio u lokalnoj hastahani. Nakon nekoliko dana, dođe nam Ole u posjetu sa nekim generalima.
Brigadirku je zaobilazio k’o visokonaponsku struju. Kad bi prođi pored šatora, raja bi dobacuj: – Seronja!
Tako nam ljubavni brigadirski jadi porodiše novog političara.
A kakav je bio ili još jeste?
Trebalo bi pitati možda Vlasija?
Ili možda raju iz šatora!?
Nastala po kazivanju Zambija koji je dao ime brigadi.
Ljeto 2011.god. Aci Tagor 1414