Prije su ljudi čitali novine da im život bude opušteniji. Sada je nešto drugo. Crne hronike su najčitanije. Zli ljudi zlo vole. To im je pogonska snaga. Šta bi drugo moglo biti? Na onim jednim plaho čitanim novinama, na udarnoj strani, uslikan neki sredovječni čova, kako u naramku drži mlado jare. Poš’o kaže u parlament. Nisu mu dali. Onaj čuvar, što više nije čuvar, već zaštitar mu kaza: – Đe ćeš sa jaretom, među ove vukove?
Kad, nije to! Hotio čova, što ga zovu bosanskim farmerom, da onima, u tim plaćenim klupama, kaže, da i sada hara ona ovčija, a i drugih hajvana bolest, bruceloza. Dobio je poruku i gluhi odgovor: ›› Hara tebi, nama ne hara ‹‹. Eto, živimo to ubrzano, moderno, rastrzano i teško doba, kad nema brige ni za insana, a ni za hajvana. A prije?
Živilo se u doba nekog stvaralačkog zamaha. Nije bilo dana, a da na onim vjestima ne govore o izgradnji puteva, fabrika, dvorana. Širilo bi to naku ugodu i mirisalo bi na merak života. Lahko se dolazilo do posla. Radilo se, onako, a i zarađivalo. Gradilo se i kod nas. U narodu se proturi haber da će uskoro na boričkoj zaravni biti gotov moderni ovčarnik. Izgradiše ga. Ubaciše neku novu vrstu ovce, što je stalno veterinar nadgled’o. O tome pisaše sve tadašnje novine. Smetalo onim agronomima stalno čuvanje, ali eto bi to uvozni hajvan i pomuhanat, a i nauka se morala ispoštovati. Bilo je bukadar novih ovaca. Čuvali ih oni mještani, što im je to bio pos’o. Dođe i vrijeme parenja, a i nove tehnologije.
Kako li će sad ići ovo? – pitaju se oni seljaci. Onaj novopridošli tehničar Simić, što su ga zvali ›› Zlatni zub ‹‹, reče onim zabrinutim seljacima:
– Sve će to veterinarska stanica obaviti za nekoliko dana.
Gledaju u njega oni seljaci i onako izokola komentarišu:
– Ko ovu budalu dovede?
– Odakle ovaj dođe?
– Ama, ovaj je prolup’o. Da nije, ost’o bi u svojoj Bijeljini.
I poče pos’o. Veterinari osjemenjivali ovčice uz pomoć onih njihovih veterinarskih sprava. Gled’o to i onaj čuvar Bajro i bi mu začudo, ali eto drago mu da vidi kako to nauka radi. Zamisli se i kaza: ›› Sad će hajvan, a nekad kasnije insan ‹‹. Haman je potrefio. Sutradan veterinar kasnio. Svi nervozni. Narediše Bajri da dežura i traži muštuluk kad se pojavi. Kloio tako Bajro na ćošku onih modernih štala. Ugledavši prašinu od lijeske, pritegnu opanke i pravo šefovima. Primičući se Bajro zapjeva koliko ga grlo nosi: ››Blago vama ovčice u toru, eto vama ovna na motoru ‹‹.
Kako god.
Živjeli smo pored ovaca, bez bruceloze.
Sada???
Čini mi se, baš k’o one,
Sa brucelozom.
Aci Tagor 1414
Maja mjeseca 2012. godine