Ima onaj novinar iz Dalmacije što stalno počinje priču sa onim nekim Kožom, a koji ga stalno budi iza pola noći da mu k’o biva ispriča novi vic. Taj vrsni spisatelj kaže da se u svakom kraju priroda poigrala sa ljudima. Jednima podarila pitominu i svakojake prigode, a drugima to podobro uskratila. Prenu me ova njegova misao i polahko prebaci u naš zavičaj. I bi onaj „kožavi“ upravu. Imamo i mi takvih krajeva. Nekako mi se čini da opet sve što je vezano za vodu izgleda pitomije i podosta rahatnije od onoga kraja koji to nema. Sve uz gorsku ljepoticu Rakitnicu je bilo nekako blaže, rodnije, nego tamo gdje je nema. Ali, bilo je i vakta kad je svima haman isto. Kad su kakvi belaji, jal prirode čudi. Pričaju oni stariji da je znalo biti teško nekad svima, zbog sušnih i nerodnih godina.
Tamo u ono doba kraljevine Jugoslavije, a nekako pred dunjalučki kijamet, je bio takav vakat. Pitoma rogatička kotlina je opet i rađala zahvaljujući namli šepurenjunjene ljepotice. Imali bezi, age i gazde. Raja životarila potanko i život provodila u nadničenju. Ponesi motiku i ako te aga primi po vazdugi dan argatuj po rogatičkim njivama. I to ko bi ugrabi, bio je šen veseo. Nisu svi bili ni vješti sa motikom. Najizbirkaniji bili Šatorovljani, pa im to dade dobru preporuku. Brže su dobijali pos’o od drugih. Mnogi ostajali bez zarade, a počesto i bez zahire. Iako su im polja bila dosta blizu, Kovanjci nekoliko puta ostaše kratkih rukava. Zabrinuše se.
Dumajući i dudlajući škiju, sjedeći jedan do drugog k’o gavrani, gledaše u seosko guvno. Odnekud se stvori i Zajko Cvrk i onako zgrnut, kakvog ga je majka priroda dala, odalami: ›› Šta je?! Šta hudite?! Šta ste se skupili k’o os na baljači? Ha!!!
Šute oni seljani i dalje valjaju svoju muku, a Zajko će ti:
– Znam ja šta je! Ubila vas šatorovska motika!
– Pusti nas Zajkane, nije nam ni do čega.
– Nije vala ni meni. Nego, čujte malkice vi svog’ Zajkana. Hajte vi sutra zamnom u rogatička polja na rad.
– Kako ćemo bolan benevreče dobiti pos’o od onih šatorovljana?
– Ja ću vam ga dati!?
Zbunjeni, češući se ispod onih kapa, gledaju u Zajku i vele:
– Peke, pa da i to vidimo.
– Sutra prije sabaha po motike i zamnom.
Odskakuta Zajko kikočući se u sebi i poluglasno govoreći ››Slunte, sluntave‹‹ , dok se nad guvno nadvija teška grobna tišina.
Kovanjci, nasikirani i nenaspavani sa motikama na ramenima su već sat vremena koračali niz rogatičku kotlinu, obavijeni maglom i tišinom, koju je noćas prekidao pokoji udaljeni horozov pjev. Čila koraka i uspravna hoda naprijed je izašao Zajkan. Taman su se približavali drvenom mostu, kad su se sa Ptičijaka čuli glasovi. Neko izusti: – Idu Šatorovljani!
Zajkan stavi prst na usta i tiho progovori:
– Idemo!
– Kuda bolan?!
– Pod most, hablečine!
Ščućuriše se ispod mosta, osluškujući sve bliže dolazak kolone. Kad su bili na pedesetak metara od mosta, Zajkan skoči i hitro se poče svlačiti. Pošto zadnji komad haljinke zbaci, izleti onako gologuz na most i zapomaga:
– Ha! Kud ste pošli Šatorovljani!?
Kovanjci razrogačili oči i gledaju Zajkana golog kako skače po mostu i leleće.
Kad su prišli mostu Šatorovljani i vidjeli kako iz magle iskoči go insan u sabah rani i još galami, zapomagaše:
– Šejtan!
– Džin!
– Zna ko smo! Joj, bježimo!
I nazad trčeći put Ptičijaka.
Smijući se Zajkan dotrča pod most, obuče se i sav važan prozbori:
– Haj’mo tražiti posla, maksumi jedni.
Dobiše posla. Zaradiše, a nešto i za zimu ostaviše.
Kad bi se zimi sijelo sabralo, oni mlađi šereti bi dobacuj:
– Domaćine, ima li kukuruza?
– Ima, ima!
– Od koga?
– Od Zajke gologuza!
26. septembar 2012.
Aci Tagor 1414