BARBA

Galeb je lijepa morska ptica.Njeno ime su koristili da bi dali naziv čokoladi,rublju,avionu.I jedan inpozantni brod je dobio ime „Galeb“.Imao je kamuflirani prefiks.Zvali su ga školski.Pripadao je mornarici bivše zemlje.Koristio ga je Tito.Stariji su prihvatili onaj naziv,a oni mlađi znaju da je to bila najveća jahta na svijetu.Titina logika kao vladara je imala neku svrhu:“Ako sam vam stvorio zemlju,izgradio brodogradilišta,dao vam posao i hljeb,što vi ne biste meni napravili jahtu“.To ti se tada zvalo „ekvivalent pri razmjeni dobara i usluga“.Dajem da daješ.Mornarica je bila rod vojske sa najdužim trajanjem.Najbolji su dolazili na školski brod „Galeb“.Na palubu istog pristupio je i naš Himzo Hodžić.Zavolio je more,a prihvatio ikavicu i počeo pričati k’o pravi Dalmatinac.Raja ga slušala i dala nadimak Barba.A barba nije pravi barba,ako nije za našeg „’Ajduka“.Postao je jedan od strastvenih navijača, član kluba i dio „Torcide“.Jednog Titu je služio,a za drugog navijao.Glavni u „Hajduku“ do smrti je bio Tito Kirigin.“Hajduk“ je pripadao velikoj četvorki i gotovo uvijek bi bio u evropskim takmičenjima.U to doba igralo se na starom stadionu „Pod plinarom“.

Jedne godine ode „Hajduk“ podaleko.Dobi engleski klub.Ne smijem se zakleti,ali čini mi se da je to tada bio slavni „Lids“.Svi navijači osjete pravi trenutak.Znali su da se ovom utakmicom piše istorija kluba.Rogatički bolesnici za balunom u Splitu su bili:Vukas,Kaluša,Cigo,Barba i tada mali Zambi.Bilo je i drugih.Kao po komandi obreše se u vagonu u Bašti.Kovali su plan odlaska na utakmicu.Pojavi se problem.Kako do ulaznica?Dobiti tada kartu je bila lutrija.Za druge navijače sigurno,ali za naše iz naše male Roge,to nije bio problem.Svi su imali u nekom klubu neki vidia borer,koji bi to riješi.Barba je bio za splitski klub.Imao status počasnog člana Uprave.Trzajem telefonske slušalice Barba je obezbjedio karte.Raja iz Roge je preskakale sve formalne budalaštine,da bi živjela punim plućima i sa merakom.

Pade dogovor.Volga Cigina za stariju ekipu,a druga raja na voz za Ploče,a dalje do Splita stopom.Barba i Cigo su primila Zambija da im razbija monotoniju puta i navijačku nervozu.Splićani znaju feštati,a i navijati.Ni nama ništa ne fali.Utakmica kao i svaka bitna.Puno sikiracije,galame,tuge ili radosti.Ako pobijediš,uživaš u svemu i moliš da taj osjećaj što duže traje.Zijaniš li,onda se u tebi sve skahri i ni do čega ti nije stalo.Samo da što prije prođe.“Hajduk“ je čini mi se igrao neriješeno,ali nije otišao dalje.To je opet osjećaj raspolućene duše.Mog’o si,a nisi.Najgori osjećaj.Propuštena šansa.Cigo nabra odmah nazad.Barbu zadržaše poznanici.Osta i nekoliko navijača iz drugog ešalona.Feštalo se.Kad su se izhajcali,uzeše lokalnog taksistu i kući kroz bosanska brda.
Bilo je kasno popodne.Sejriše na kahvi u šeheru.Taksista malo zakunja,a onaj jedan poletarac Barbi dobaci:
-Barba,mi smo dekintirani.Vadi nas.
-Ma ne možete mi ovo raditi.I ja sam na izdisaju.
-Lagumaj Barba!
-Ja sramote.Kako ću na ljudsku odgovoriti pasijom.Zemljo otvori se da propadnem.Joj majko!
Skoči Barbi sve na nos.Ušuti se i poče misliti.Uze olovku i one dvije karte što je ostavio za uspomenu.Nešto napisa,zgužva i ubaci u džep od košulje.Prespavaše put preko Romanije.Čim su ušli dublje u grad,onaj ti taksista zastajkiva svakih sto metara da „navijači“ izađu.“Koje li ironije.Kad smo kretali svi mogu sve.Sad niko ništa“.U svojim mislima Barba kod Bašte osta sam sa taksistom.Kod penzionerske Barba reče Splićaninu da se popne na trotoar.
-Ćuj lipi moj.Doma mi je priko.Iden po pinezi.Mogu devizni šoldi,a lipi?
-Mogu gospar,a ća ne bi mogli.A barba,šoldi ka šoldi.

Baci Barba onaj papirić na pod i ode u pravcu kafane „Korzo“.Uđe u zgradu i izađe iza Abedine brijačnice.Teškim korakom,suznih očiju,krenu ka Tekiji.Staja Dalmatinac više od sahata.Osjeti prevaru i sindikalnu vožnju.Obori pogled i ugleda zgužvanu kartu.Odmota i pogleda.“Lipi moj,biće pinezi.Kadli-tadli.“Hajduk“ u srcu.Barba od Rogatice“.Tada je obraz bio svetinja.Izgovorena ili napisana riječ bila je jača od svih napisanih zakona.Barba je kopnio.“Obrukah se“!Nakon dva mjeseca ode bratu Bobeku i posudi lovu.Skupi hrabrost i uputi se u poznati grad.Hodajući splitskom rivom,iz one iste košulje izvadi onu drugu kartu.Na njoj je bila registarska oznaka automobila taksiste iz Splita.Prvi njegov kolega na kojeg je nabasao,uze ga pod ruku i odvede do konobe.Ulazeći skupa u konobu prolomi se smijeh.Skoči onaj prevareni:
-Evo ga lipi moji!Evo ga!Stiga je kopneni barba.Iz one zajebane Rogatice.Ća ima,a?
-Evo stig’o.Nije obraz džon.Evo ga i dug.
-Skloni to.Ja san tebi dužan.
-Kako sad to?
-Ovo je konoba mog sina.Kako je uokviria tvoju poruku,radi ka lud.Ja tebe od danas iman ka brata,moj kopneni barba.
Bilo je to doba ljubavi i poštovanja.
Sada se za ovo naš plemeniti Barba poteže utoka.Ništa nije kao prije.
Pa ni „Hajduk“.Izgubio je slobodarsku zvijezdu.Neki drugi je znak.
Ostala je poštapalica.
Kadli-tadli.

Split,juli 2o15.godine Aci Tagor 1414