ROGATICE MOJA

Ne bi mi ni 17 godina, al’ moradoh napustiti te mili grade  najljepši i sad mi je tuga u duši. U Rogatici nismo fizički, al’ duša tamo živi… Srce je tamo ostalo, igre su i pjesme tamo najljepše bile, nekad…

ROGATICE MOJA

Ne bi mi ni 17 godina, al’ moradoh napustiti te mili grade  najljepši i sad mi je tuga u duši. 

U Rogatici nismo fizički, al’ duša tamo živi… Srce je tamo ostalo, igre su i pjesme tamo najljepše bile, nekad…

Smijeh se prolamao i dječija graja u ulicama. 

I ezan s naših munara…

Sad je zamrlo sve, pa ni ljudi ni djece po ulicama nema, tek se začuje lavež pasa…

Bilo mi je drágo i ono zvono kad se oglasi za školski odmor i drugovi i drugarice…

Al’ tamne misli nekih ljudi zlih, oduzeše nam svu radost mladosti.

Kamo sreće da tamo vratili smo se svi, al’ suđeno ne bì.

Put nas je odveo na sve strane,ima nas u svim državama svijeta. 

Sad nam je jasno da su naši ljudi pametnì, i u nostalgiji za svojim gradom učili druge i učili škole najbolje…

Svetiti se nećemo ali zaboraviti nikada to ne možemo…

M.N.