OVAKO NEKAKO ILI SLIČNO
Šlauf iz Višegrada
Pise: Seid Zimić
Bilo je minulo pola ljeta prije pedeset i koju godinu kada u mom sokaku odlučiše da dovedu vodu. Dugo se pametovalo; sabiralo, oduzimalo, množilo i dijelilo – velika je i skupa investicija – treba osam stotina metara šlaufa. Doduše, šljive su dobro rodile ima i teladi za prodaju, a nešto se i ušteđelo. Mora se, kante ženama leđa iskrivila, a i hajvan se nahoda do potoka, ne možeš u red dovesti – često i nečiji kukuruzi zaplate.
Odlučiše da je najjeftinije crijevo u Višegradu, a najlakše ga je i dobaviti – poveliki je to kotur valja s tim deverati. Ugovorili čamac u Slapu i pravac Višegrad. Kupili i na jedvite jade dovaljali do vode, teško i hantalasto – što jesete jeste. U blizini Slapa sustigoše ih i kiša i noć. Nekako se dotalasaše do obale, usidriše i odahnuše. Bar je tvrdo pod nogama.
Ujutro Ahmed par konja i špediter te naniže, podaleko je Drina. Cijeli dan je ostavio dok je šlauf (da ne kažem crijevo) izvukao u Purtiće. Načatilo se naroda da vidi čudo neviđeno. Oni svoju filozofiju, a ja kontam kako da osiječem dvadesetak centimetara pa da napravim puškaricu – ima ćetana ostupanog.
Akcija. Kanal prokopan, cijev položena i zatrpana. Na krajevima postaviše nekakve „pipe“, odvrneš – ima, zavrneš – nema. Dugo nisam ni odvrt’o, niti zavrt’o. Nisu mi dali da ne obatalim, često je na pipi visila žara. Ljepota, svi zadovoljni, a žene posebno. Voda dolazi sama u kuću …
Kako je bio pametan Hodža Vrelac – govorio je da će crne guje sve izvore popiti – obistinilo se. Vrijeme se koluta, vode dolaze i prolaze, a uspomene postaju sve bljeđe. Nema sada žare na pipama, ali nema ko da ih odvrće i zavrće.