Bliži nam se ramazan. Čar iftara, sehura i teravija ponovo nam dolazi. Svaka zla misao i ružna osjećanja napuste čovjeka, valjda zato što su šejtani povezani.
Bila sam djevojčica. Snijeg je padao pa prestao. Južni vjetar ga je pomalo topio i krenuli smo kućile Nusretu u Čavčiće na iftar i poslije na teraviju. Držala sam majku za dimije a ona je nosila brata u naručju. Babo je u svojoj žutoj bundi išao ispred nas. Bunila se zašto je i ona sa djecom morala krenuti po ovakvoj ,,molokavici”. Kako ćemo se vratiti po mraku? Babo bi samo kratko rekao ,,polahko” i tu bi prestajala svaka priča. Prilazili smo ispod Avdine kuće ka mezarju u Kratinama. Na ulazu u mezarje rastao je visok hrast. Stali smo pored i proučili fatihu. Oblačno vrijeme i predakšamski vakat stvarao je sivu i pomalo jezivu sliku predvečerja. Dijete ko dijete, pored groblja me je bilo strah. Prišla sam babi i uzela ga za ruku. Osjetio je zašto sam mu došla.
,,Da ti ispričam je’nu priču….
Je’nom davno u je’nom selu živio je jedan braco sa svojim babom, mamom braćom i sestrama. Bio je ramazan isto ko sad. Pošalje njega babo u drugo selo da zovne narod na iftar, a mor’o je proći kroz groblje. Nije ga bilo strah. Otišo tamo, pozvao koga je htio i vraćajući se on zastane u groblju da prouči fatihu. Ugleda jedan golem nišan, darne ga i rekne ,,dođi mi i ti na iftar”. Kada je doš’o kući njegova mama svašta nakuhala, svakakvih jestiveta, i bo’me počne narod dolaziti na iftar. Kad, šta će ti biti, među ti(je)m svijetom i jedan nepoznat čo’jek. Oni, koo dobri domaćini nisu pitali ko je on, nego i njemu naprave mjesto i da’nu kašiku da jede. Kad se iftar završio i klanjala se jacija, veli taj čo’jek onom braci, sutra navece haj’ dođi ti meni na iftar. Ovaj odmah pita-đe da dođem, kaže-tu i tu.”
Zastade babo s pričom, a ja se sva u uho pretvorila.
,,Đe će ići?”, upitah.
U tom majka veli: ,,Nemoj mi đecu prepadati”
Babo kao da nije čuo nju,nastavi:
,,E dođi mi, veli kod onog nišana.Ja ću te čekati. Sutradan se momčić zaputi i u groblje nišanu. Kad tamo ima šta viđeti. Na onom mjestu đe je nišan golema i lijepa kuća. Sva u svjetlu. Puno nepoznatog naroda i onaj čo’jek ga čeka pred vratima. Ugostili ga, dočekali. Obišo njegove odaje pune zlata i srebra, jeo najukusnija jestiveta. Brzo mu prošo iftar i jacija. E došlo vrijeme da ide kući. Jedva on čeka da ispriča šta je sve vidio. Isprati ga onaj domaćin i on svojim putem. Ko kad zna kuda je došao, pravo kući. Kad tamo, nigdi nikog! Ni’ kuće, ni’ naroda. Ugleda je’no svjetlo i pokuca na vrata. Otvori mu jedan đedo. Veli momak ,,Ja sam taj i taj, sinoć sam o’š’o na iftar i kad sam se vratio nema mi babe, mame i kuće”. Tada njemu đedo rekne: ,Ima je’na legenda da je neki momak o’š’o na iftar i nije se nikad vratio. Ali to je bilo prije 300 godina.’”
Tu babo opet zastade s pričom, a ja upitah:
,,Kako 300 godina? On je samo bio jednu noć na iftaru”
,,Tamo đe je on išo noć traje 300 godina. Njega je Allah učinio gajib!”
,,Šta je gajib?”
,,To je kad čo’jek nestane sa Dunjaluka a ne umre. To je ,,dobri”.
,,Ima li sad ,,dobrih”?“
,,Nema, ukinule su se mudžize kad se Dunjaluk opoganio”!
,,Šta je sa njim bilo? Je li naš’o babu i mamu?”
,,Nije, oni su davno pomrli!”
,,Gdje je on sad?”
,,Valjda je i on ostario i umro. Davno je to bilo.”
Ništa mi nije bilo jasno.
Tu noć smo se hairli vratili kući. Kasnije sam svakodnevno prolazila pored mezarja u Kratinama. Gledala sam onaj hrast i iz nekog razloga uvijek zamišljala raskošnu kuću i iftar u njoj.
AUTOR:
AZRA ŽIGA