MIRIS NARANDŽE U HEROJSKOJ ŽEPI
Kada sam imao pet-šest godina rahmetli neni Muši, koja je na postelji bolovala od teške astme, donese Mujo Hrvačić, sin rahmetli hadžije Salke i hadžinice Munire – Župke narandžu, umotanu u prozirnu salvetu na kojoj je pisalo JAFFA.
Rahmetli nena je pomirisa nekoliko puta, dade nama da je po starini pomirišemo i reče rahmetli mami da je stavi na rafu iznad gramofona i radija, da kuća zamiriše.
Za heftu je narandžu rahmetli mama odnije rahmetli Mušiji, Ademaginici, a ona rahmetli Nurki, Ćamilaginici, a ona rahmetli Nuri, Sabrinici, a ona rahmetli Muši, Idrizaginici, a ona rahmetli Kadi, Jusinici, a ona rahmetli Gođenki, Mustafinici, a ona rahmetli Župki, Salkinici, a ona opet rahmetli neni Muši.
Pošto se narandža dok je obišla selo osušila i stvrdla, rahmetli nena reče da je rahmetli mama turi na kraj šporita da zamiriše kuća!
I mirisala je kuća, što od kore narandže, što od dobrote koju su kone postigle noseći je od kuće do kuće. Tek sam kasnije razumio da je ta narandža rasla u okupiranoj Palestini i bila mi je još ljepša i vrijednija!
I danas kada hoću pojesti narandžu prvo je pomirišem, proučim Fatihu rahmetli neni, rahmetli mami i rahmetli konama i poželim da osjetim neponovljivi miris narandže sa rahmetli mamina šporeta!
I moram priznati da ni narandže, ni ja, ni ukućani, ni komšiluk nisu ni nalik na ta davna dobra vremena.
Nezim Halilovic Muderris