Subotnje jutro ljeti mi je budilo baška merak. Prirodno buđenje Lakša, neformalna gardaroba i pravac čaršija. Štampa za jutarnje listanje i obavezna kahva ,jal’ pred gradskim hotelom, jal’ u Ruži, bašti ili u nekom od kafića. Kako se zadesi. Lijep adet, a i ćejf brate. Većina nas je tako radila. Poslije kući neobavezno,sve onako nogu za nogom.
Tog sam se dana baš izištahio.Bez plahog srkleta dođoh pred novi minimarket „Prometov“ u finoj Gračanici. Nikad mi nije bilo drago što je napravljen na ranijem, istina dosta starom groblju .A i osnovna škola u Tekiji,pa i neke kuće gore po Rudom. I sad me to nešto proganja. Sam sebi ne znam objasniti zašto. Al’ eto proganja me.
zbog onog krvavog devetnestog juna devedeset druge.
Na samom ulazu naletih na Murgu. Muris Garagić je bio vrsni rogatički mesar.
Biti čaršija poznata po velikom i malom hajvanu, a nejmati dobre mesare, nejde.
E imali smo i to pofin broj.Nakon uobičajenog mahalskog propitivanja, predloži da odemo kod Dine na kahvu.
Prifatih.
Nemereš takvog čoju odbiti.
Nije adet, a nagelo bi ka papanluku.
Kod dobrog Dine zatekosmo doktore za hajvan Pinju i Besima.Spremaju se da idu na neku intervenciju. U prolazu se ispitasmo uz neku usputnu Pinjinu zajebanciju.
Murga mi je jedno pola hatasa, što bi kazo naš dobri Hazim-Školjkaš, pričo o tom dijelu našeg grada.
Jedan dio djetinjstva me veže za taj dio, a i za našeg Murgu.
Poslije lijepa kazivanja, a prije polaska, uvijek smo se rastajali sa sjećanjem na neki hašarijast događaj.
Nešto što je obilježilo život te generacije u našem zavičaju.
Upitah ga kako su oni tada uspostavljali kontakte sa curama. Nisu se tada bili rodili ni tviter ni fejsbuk.
A ni babe njihove.
Smješkajući se, kaza mi da će biti jedno kratko sjećanje na njegov lični doživljaj.
Obradovah se.Krenu.
„-Zapala meni jena plaha cura za oko.
Sve nekako da mi je da dođem do nje,a nikako da uđem u šemu.
Elem bilo jedno sretanje, ali ono znaš standardno ispitivanje i ništa više.
Ko neki plamičak se zapali na obje strane.
Ja sam ti radio ovdje preko puta.Otkupljivo kožice ,solio,slago i slao dalje đe firma proda.
Pojavi se ona cura.
Donijela kožicu za nekoga.Ja izvago i trebam dati blok da ide u čaršiju da naplati kod blagajnika Kasima
Omanovića, na onom „Prometovom“ ćošku, na Tabhanama.
Pišući blok razvi se muhabet, ali ja vidim nešto njoj smeta,nešta je koči.
Kaza mi.
-Fin si ti.Čula sam ja.Vrijedan.Al’,eto znaš!?
-Šta bona.
Reci.
Ko da ti je nešto na duši.
– Ma,eto nezgodno mi.
-Ama reci.Nećemo se sudovati zbog toga.
-Reći ću.
Što si ti ćelav? I zacrveni se.
Ja sam se grohotom smio,kaza Murga. A i odgovorio:
– E moja hanumice. Ja sam ti bio ko djete veliki šejtan.
Oni moji akrami,kad dođe zima,klizali se na nogama.
Meni dosadno, a ja na glavi.
Valjda zbog toga ostah bez kose.Zbog tog mog šejtanluka.“
Murga nije bio kompleksaš.Radio je sa sličnim sebi: Pezo Muhamedom iz Pohrida i Omerom sa Pašić Kule.
Uvijek se sjetim naših mesara, kad kupujem ono visočko gumeno meso. Niti znaš je li pečenica ili pršuta, niti znaš
da li je možda osušeni kengur.
Sa našim vrijednim mesarima si znao.
Juni,Vilsonovo šetalište,Sajam“Kupujmo domaće“
Aci Tagor 1414