Nedelja je bila. Farbo sam neka željezna vrata.Zafali mi farbe. Sjetih se ko će posuditi.Onako u šorcu i japankama sletih na Mejdan. Odmah na ćošku naletih na Jusupović Ramiza,zvanog Saxi od nekih i Crvenac od drugih.
Mlađa raja je većinom koristila nadimak Saxi. Pojavi se i sin Rasim.Rekoh mu šta mi treba,a on me tegli za neki sto ispred svoje mini vulkanizerske radnje.
-Biće.Neka te.
Kao djeca smo odrastali u istim uslovima i sa ljudima kao što je Ramiz.Savladavao je limuzine i SUS
motore.Borio se sam. Cijenili smo to.Išo sam ko djete sa Saxijem i po teferićima sa onom crvenom olimpijom.
Sa adešom „Šiškom“jednom sastavili cijeli mali auto ko oni u onom Diskaveriju. Sve kontam da su to Ameri od
njih prepisali. Putem satelita.Išo sam i u ribolov sa njim. Na Praču.Na Drinu.Svukud.Znao je uloviti ribu.Merak mu
je bio loviti blizu zabrane.Voljeli smo mu biti asistenti. Naročito kad opravlja auta. Naučismo vrste ključeva:
okasti 14,viljuškasti 12,gedora,inbus.Umazani uvijek sa tot masti.Nama nije smetalo,ali roditelji i šipkom branili.
-Hajde sa mnom. Trebam neke zagonetne tipove, što reko Maci, da vozim do Kozića. Hajde da se malo ismijemo,
odavno nismo. Pusti ogradu,ofarbaćemo pištoljem.
Saće oni doći.
Rasim šapuće: -Idi.Idi.Biće Saxicinih uvala. Vratićete se brzo.
Slomiše me.Pojaviše se neka dvojica u nekim smiješnim odjelima.Sa šeširićima na glavi.Gastarbajteri.Gucnuli
malo.
-Ajmo Ramkane, ljeba ti.
– Ajmo! kaza Ramiz. -Mora i ovaj poći. On snima naš promet, zbog poreza. Ovo što se vako obuko,to je kamuflaža.
Znate vi to. Gore je i kod vas tako.
Oni šeširići ništa ne govore.
Slike ima, ali tona jok.
Sjedosmo.
Onaj jedan naprijed kod Saxija, a drugi do mene.
Uključi motor i krenusmo.Uzletismo uz Holuč i pravac Pašić Kula.
Gledam u ogledalo i vidim nešto se Saxi smješka.
Polahko otvorio prozor i kod kuće Agana Živalja izbaci ruku i zaklepeta sa vanjske strane vrata
nekoliko puta.
Naglo zakoči i istrča napolje. Onima spadoše šeširi i zapomagaše: -E kuku Ramkane,izgibosmo!
Nekako se iskobeljaše iz auta.
Dimi se ispod,a Saxi značajno prebira po kablovima,briše znoj sa čela i ko fol se isčuđava.
Brišući ruke „rotexovom“pucvalom kaza: -Zamalo ne izgorismo .U bobu .Neko ulje na ovim kablovima.
-Dobro je. Hajmo dalje. Valjda se nećemo zapaliti.
Oni se otrijeznili, pozelenili, ali pošli pošli. Ulazeći u auto vidjeh komad novine ispod kako dogorjeva.
Osmjehnuh se.
Ona dvojica drhteći polahko sjedoše.
Vozili smo se do Pašić Kule mirno.Taman prije hajr ćesme Ramkan zagalami:-Pazi žica!
I glavu savi skroz do volana. Ona dvojica za njim. Spadoše šeširi opet.
Oborili glave, i ne dižu, a Saxi mi namiguje ko onaj smajlić na računaru.
-Dobro je.Prošli smo.Mogli smo glavu zijaniti. I ovi električari, što znaju sfušeriti.Ih!
– E kuku kad krenusmo!
Pičili smo dalje, kad negdje na Kosovu polju na putu poveća lokva .Doda Saxi gas i vrisnu:
-Diži noge! Ipodiže svoje do samog volana .I dvojac mahinalno učini isto .Držali su sve, dok Ramiz nije progovorio:
-Da nisam dodo gas,mogli smo se pogušiti. I sami ste vidili.
-E kuku što se prepadosmo. Ni one vaše strave nam neće pomoći.
-Eto bome, nek i ovaj sekutor što je pošo vidi da nije lahko hljeba zaraditi.
U Kozićima izađoše.Sve se krste i leleću.I platu bi dali,samo da što prije naberu.Vratili smo se uz smijeh.Saxi
kaže da on vako gotovo uvijek kad mu počnu kukati i pričati o svojim mukama. Dosta mu i njegovih.
Kad god ugledam na ćaršiji u šeheru one musafire sa kariranim pantalonama i istim šeširićima na glavi,
pomislim“Ja šta bi naš Ramiz imo mušterije“.
Eh! Da orlovi ne rastjeraše rogu tvicu.
Naletolsum i oni i njihova gnijezda.
Nadošlo pred Narodnim pozorištem kad je bila„Smotra oldtajmera“
Aci Tagor 1414