Mnogi ljudi sa kojima se susrećem saznavši da sam Ahmetov brat a bili su vezani ili učesnici za događaje iz ratnog perioda obavezno ispričaju po neki događaj iz svog iskustva sa njim. Stim da ovi nisu uvijeni već sa gorčinom i prezirom svega prljavog što se dogadjalo a ponosom što se uspjelo izdržati. U razgovorima sa Srbima iz Rogatice je nezaobilazna tema je i Ahmet. Svi oni koji su poveli razgovor o njemu imaju vepma visoko mišljenje kao o neustrašivom skoro mitskom komadantu ali veoma korektnom. Jedan naš sugradžanin mi 2001 u razgovoru priča: „Dovoljno je bili da se neka budala našali – Eno Sejdića na Mesićima i Rogatica je bila prazna“.
Istina ….šta je to
Knjigu Biti svjedok istine pročitao sam odmah po štampanju. Kao i mnogi koji su je čitali pročitao sam je u „komadu“. Čini mi se nisam spavao dok nisam pročitao. Emocije su se sakupile u jedno i onaj skupni dio je ostao.
A onda u razgovoru sa Kazom odlučismo je objaviti na stranici. Uspjesmo nagovoriti Ahmeta da nam da ekskluzivno pravo na objavljivanje. Odluka glavnih na stranici da se objavljuje u dijelovima je fantastična. Ja je čitam kao da to radim prvi put. Samo za razliku što su sad emocije i razmišljanja daleko jača i sa mnogo više intenziteta. A i čekajuči sledeći nastavak , isto kao u nekoj akcionoj seriji, razmišljam o onom što sam pročitao. Nažalost nije serija već gorka stvarnost, gdje mnogi kao i ja ponekad puste suzu.
Ja sam upoznao dosta likova iz knjige a mnoge poznajem od ranije, tako da mi je i ta bliskost nekad veliko opterećenje. Vjerovatno je za mnoge direktne učesnike još teže jer su možda već zaboravili ili pokušavaju da zaborave ovaj pakleni period života. Vjerovatno se film ponovo vrača i ponovo sada sa distance proživljavaju to vrijeme. Tako da su oni i najrelevantniji da daju komentare na sve dogadžaje. A njihovi su komentari, sjećanja i emocije nešto što bi trebalo uvrstiti u knjigu. Ili napraviti dodatak.
Ja sam rat preživljavao kao „navijač“ iz Njemačke već od 91. Preživljavao sam postepeno osipanje porodice, 92 sestra, 93 najmlađi brat, 94 otac pa vrhunac je bio kratak telefonski poziv „Javi Crnom da se čuva prijatelja Iz Sarajeva“ i prekid. E tad sam „puko“ . 12 sati sam pokušavao preko radio amatera (dobrog profesora Wofgang W,) da stupim u kontakt sa Goraždom i na kraju kad sam uspio dobivam miran skoro šarlatanski odgovor „Ma čuvaju mene , ne boj se neće se ništa desiti“ . Rezultat je da sam ja fasovao dijabetis 2 .
Mnogi ljudi sa kojima se susrećem saznavši da sam Ahmetov brat a bili su vezani ili učesnici za događaje iz ratnog perioda obavezno ispričaju po neki događaj iz svog iskustva sa njim. Stim da ovi nisu uvijeni već sa gorčinom i prezirom svega prljavog što se dogadžalo a ponosom što se uspjelo izdržati.
U razgovorima sa Srbima iz Rogatice je nezaobilazna tema je i Ahmet. Svi oni koji su poveli razgovor o njemu imaju vepma visoko mišljenje kao o neustrašivom skoro mitskom komadantu ali veoma korektnom. Jedan naš sugradžanin mi 2001 u razgovoru priča: „Dovoljno je bili da se neka budala našali – Eno Sejdića na Mesićima i Rogatica je bila prazna“.
Ahmet se još uvijek druži sa svojim saborcima i često je sa njima i kod mene u radnji. Meni lično najdraži gosti. Sa mnogim od njih sam i ja postao prijatelj. Sa Zakirom sam baš veliki prijatelj iako čim se sastanemo – zavratove. Ko nas sluša rekao bi ljuti neprijatelji . Na jednu moju opasku njegova majka kaže „Vas dvojica ste isti , sve jedan na drugog a ne možete ni dana jedan bez drugog“.
Vjerovatno ima i negativnih komentara knjige. Naročito za one koji ne priznaju kritiku i neimaju moć samokritike. Meni lično ova knjiga znači puno jer ostavlja pisani trag nestanka skoro polovine uže porodice a mislim da je ovo način da se ne zaborave svi oni heroji koji dadoše živote za odbranu Bosne (jer oni se najbrže zaboravljaju, obično ih pamti uža porodica) za one djecu i civile kojima je uzeto pravo na normalan život, za one koji ostadoše invalidi i za one koji ostadoše da svjedoče o ISTINI.
Istina…. šta je to. Vjerovatno svaki od onih koji su preživjeli pakao Istočne Bosne ima svoju istinu. Mnogi je prilagođavaju prema sebi i sopstvenim interesima. Svaki učesnik ima svoju viziju istine. Ali ipak u većini slučajeva istorija iskristalizira stvarnu zajedničku istinu ma koliko je ona bolna za mnoge.
Zato mislim da je ova knjiga veoma važna u saznanju i širenju istine jednog veoma važnog perioda za nas, za našu djecu i za generacije koje dolaze