Prvo su je zvali narodna milicija. Pošto je pofino izlemala ono prvo, ostala milicija. Bivša zemlja je imala miliciju na čitavoj svojoj teritoriji. Između sebe su se dijelili na prašinare, saobraćajce i specijalce. Prema vrsti posla, valjda. Bila kod nas ova prva, a druga je bila regionalnog tipa. Treću je država imala zbog sebe. Oni stariji se sjećaju i narodne, a i milicije.
Znali su i komandire Vojina Kovačevića i Aliju Smajlovića. Kasnije komandovo Jakup Hodžić. Hakijin. Milicioneri su bili: Bekteš, Kezun, Malović, Ranko, Meho.
Teta Leta se volio odmjeriti sa njima. I sa čitavom maricom. U Jakupov vakat u plavoj uniformi ste mogli sresti Lutvu, Dajdžu, Kaltaka, Muju, Fureta, Mišu ,a onda i one mlađe: Alagića, Šemsu ,Edu, Vatu, Vladu, Kuleta, Ragiba. Svu miliciju bio je glas slabo klikerastog esnafa.
Kažu zbog slabog dotoka krvi u mozak, što je počesto izazivalo kuršlus fazu u radu. Nije toga manjkalo ni na našem
kraju. Sikirali su se o miru i redu. Težak poso u belajsuz nahiji. Kod nas možda po teferićima i vašarima. U gradu se
nešto nisu morali dokazivati.
Pofina raja bila.
Domaća.
Pridošla, kako koja.
Jakup jednom ostavio Šukriju da dežura, ali mu zaprijetio da se malo uozbilji. Odlučio Šule da će ovu dežuru odraditi po PS-u. Negdje na pola dežuranja uleti ona Marija što je sjedila pred hotelskim WC-om:
– Uh!
Pomagaj dobri si!
-Šta je Mare?
-Nema mi Joce!
-Kako sad nema?
-Još juče otišo da kupi kupus,još se nije vratio.
-Ama, napravi prženi krompir, bogati!
Ih!
Obori Marija glavu i ode sva zbunjena. Šuki znao da je Jozo negdje zaglavio u nekoj od lokalnih toplana.
Nekoliko godina kasnije, ponovi mu se slična dežura.
Taman se spremo da preda dužnost onom Kaltaku, kad dođe dojava da je neko prodo ciganima motor od nekog seljaka iz Gučeva. Cige puhnule, a sa njima i motor.
Sumnja pade na Mincija i Čebu malog.
Pozva Šuki dežurnu patrolu. Zadesili se Edo i Kule u smjeni. Prenese im njihov jaro,šta je po srijedi.
Šta će?
Krenu tražiti onu dvojicu.
Nema ih nigdje.
Posumnjaju da bi moglo i da bude istinito.
Mincija niko nije vidio.
Krenu tražiti Čebu.
Pravo pred stan.
Pozvone.
Ništa.
Pokucaju na vrata.
Opet ništa.
Krenu jače lupati po vratima,kad sa druge strane poznaju Ćebin glas:
-Ko je?
–Milicija!
-Ama ko?
–Dvojica milicionera!
-Šta hoćete?
-Da malo popričamo!
-Pa popričajte, šta mene budite.
Osmjehnuše se i zaključiše da je motor otišo nekom drugom linijom.
Naš straiji Mujaga je kasnije otišo u saobračajce.
Obučavo i mlađe kolege.
Vodio ih sa sobom u patrolu.
Dopadne ga jednom Halčo ,Džambegov.
Jako kreno sa radom na rodnom kraju.
Mujo ga uvodio u poso.
Naredba bila da se obrati pažnja na teške kamione i privatne prevoznike.
Kontrolišući tako,Halćo zaustavi Miliju Krsmana.
Pregleda kamion i papire i upita:
-Milija,šta imaš od zimske opreme?
–Imam duge gaće i gunj. Odgovori Milija ,sav ozbiljan.
-Ma pusti ga.Lahko je sa vakim.
Kako sa hrsuzima, ko što je onaj Hapac što drži kafić.
Mujo se volio šaliti i na svoj račun.
Širokogrud bio. Moro jednom pričekati svoju hanumu kod gradskog obdaništa.
Naišla neka, jako pridošla gospođa, u naš kraj, i upita Muju:
-Izvinite,da li i vi čekate djete?
–Ma jok, ovo je od pive.
Ona gospođa ode sva izgubljena, a naš ti Mujo prokomentarisa dobar bi komandir bila.
Klikera.
Dajdža je završio u politici.
Tek onda je vidio,gdje je pendrek trebo raditi prekovremeno.
Danas ima i četvrta policija.Sudska.
I zaštitari pride.
A gdje je puno baba,djeca su napredna.
Nakon Željine pobjede nad Šerifom,
jula 2011.godine
Aci Tagor 1414