Nekad sam negdje procitao da nam je pusenje doslo iz Amerike, i da je tamo u pocetku imalo nekakav obredni karakter, da prvi zapisi o duhanu i pusenju poticu od Kristofora Kolumba iz 1492. godine, gdje je opisao kako indijanci motaju liske duhana i sa jedne strane ih pale a sa druge uvlace i izbacuju dim, da su prvi pusaci u Evropi postali mornari, Spanjolci, i da se pusenje u Evropi prosirilo u periodu 1600.-1700. godine
Erzamo Roterdamski, kaze da je rat „tako svirepa stvar da vise prilici divljim zvijerima nego ljudima, takvo bezumlje, da pjesnici zamisljaju da dolazi od furija, takva kuga da za sobom povlaci opstu pokvarenost obicaja, takva nepravda da ga mogu voditi samo najgori razbojnici i tako bezbozna stvar da nejma niceg zajednickog sa Hristom i njegovim ucenjem“.
Divlje zvijeri ipak imaju pravila, napada kad je gladna, bira zrtvu, i koristi je za hranu. U ovom ratu jedino pravilo divljih ljudi je „ubi, zakolji da zrtva ne postoji“.
Taman ja hocu to u teku da zapisem kad Mujo na vrata.Sav smrknut ko noc u Crnom potoku. ”Imas li bolan ista da skinem mrak sa ociju”?
”Nije ti valjda hanuma otisla u Srebrenicu”, velim. ”Ma daj covjece, nije meni do sale, nisam dva dana ni dima povukao. Imal bar novine a ja imam ove nekakve travuljine raznih mirisova”.
U mene u dzepu dvije citave liske pravog, dao mi dajdza, i podobar komad novine.Vidim da je covjeku dogorelo do nokata, ne smijem vise ni da se salim. Izvadim duhan i novinu i za cas se citava kuca uzmirisa od dvije “balvanuse”,/tako su ih oni pravi pusaci zvali/, pravog pravcatog a i novina ne bi puno ispisana. I dok odbijamo dimove on gleda u moju teku i kaze, ”sto ti bolan meni ne bi dao koji ovaj list da ponekad smotam ove trave”? “E nece moci, ja ti ovdje zapisujem vako kad se sta desi”.
On me pogleda i veli, ”e onda pisi, ima Boga, ima sudbine”, pa nastavi, ”danas u Zljebovima citava Jusufagina porodica zasjela za sofru, valjda nesto gore u njivi radili, i ono kad hoce Bog i sreca, stotinjak metara od njih, neciji vo naleti na njihovog vola i oni svi potrce da ih rastave, a iz Brestovaca ona sto je djecurlija zovu stodvadeska,/granata MB 120 mm/ pravo u sofru. Pa ti sad reci sta ces reci. Zar to nije sudbina”. Ugasi cigaru, ” ja cu od ovog sto je ostalo, sutra smotati jednu potanku”, i ode. A ja zaboravih sta sam htio zapisati i zapisah ovu Mujinu pricu.
Mujo je samo jedan od onih kod kojeg je strast za pusenjem prelazi sve granice, on je jedan od onih koji bi za cigaretu dobrog duhana dao sve, koji jednostavno bez pusenja ne moze. I da je on sam dobro bi bilo, jucer mi opet jedan drugi komsija prica; ”Bio sam u Srebrenici, imao nesto maraka i kupio petnaest kilograma brasna, prenio to preko Susice, a ti znas kako je tuda preci i bez tovara na ledjima, sjeo na Bukoviku da se odmorim kad onaj svercer sa duhanom, nisam mogao izdrzati, dao sam mu pet kilograma brasna ispred djece, za dvije sefte, ljutio se posle na sebe, haman plakao i stid me toga, necu to sebi oprostiti dok sam ziv, ne pricaj ovo nikom, ja sam morao nekom, pa mi ti naidje prvi”. Ozbiljan i odgovoran covjek ali i ovistan o nikotinu.
Rat i duhan od normalnih ljudi prave sirotinju, bijedu, ponizavaju ih, dovode u tesku situaciju, unistavaju njihovo dostojanstvo, pa i zivote uzimaju, prave od njih ono sto u normalnim uslovima nikad ne bi bili, tjeraju ih da se klanjaju, da se mole onima kojima se ni u snu ne bi zamolili.
Od onih opet drugih, sto u duhanu i ratu vide nesto drugo, od njih oni prave bogatase, pretvaraju ih u mocnike a nikad mocni nisu bili, oni drugi ce od mog Muje i njemu slicnih uzeti i zadnju paru, nije njih briga ni za Mujinom djecom, a o moralu i ljdstvu oni i ne razmisljaju.