Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:
– Jel’ ovo za Užice? A!?
Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:
– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja…..
Džibi
Novembarsko prohladno bosansko jutro. Uputih se na neku feštu u željezni grad Vareš. Kažu da dalje nema. Uđoh u onaj bus koje sada ova mladež zove “ centro”. Nekako mi ove male kasabe baška prodrmaju damare. Nešta mi se natovari na dušu, pa lijepo davi. Bude se uspomene. Na onu našu. Njoj si mogo doći, a i proći. Imalo je uvijek dalje. I onaj šofer nakav kaharli, kaže da ga duša boli. Ubaci kasetu i krenu sevdalinka „Negdje u daljine pogled mi se gubi“. Kad je naišlo „prolazi mi mladost i u čežnji vehne“…, pustih vrelu suzu muhadžersku. Najtužniji smo ljudski soj. Fizički naizgled čitav, a duša razbijena u hiljadu komada, ko kineska prelijepa keramička vazna. Uz plahu pjesmu luta mi duša po našim mahalama i sokacima i prisjećam se života u rodnom kraju. I ko zna do kada bi ja tako, da me ne prekide stvarnost:
– Doklen ćeš! Ha!
Pita me nakav žuti,pjegavi,omalehni kondukterčić.
– U gradić drvosječa i gvožđara.
– More,pripremi sitna.
Ispoštovah adet. Ja njemu lovu, on meni papir i pići. Postavih sam sebi pitanje.
– A kakva smo mi bili čaršija? Gledajući onaj dvojac poluglasno izustih: – Ama, bili smo i čaršija šofera i konduktera. Oni upućeniji kažu da ih je bilo oko sedamsto, što su hljeb od toga zarađivali po cijelom dunjaluku. Više je bilo šofera. Meni nadođe sjećanje na jednog konduktera. Na Nedžiba Agića – Džibija, kako smo ga mi mlađi zvali. Ima jakih ljudi na dunjaluku, što se šopaju onim vitaminima, pa dižu tegove, pa šta sve ne rade da bi imali mišičnu masu. Al’ ima i onih što bi stari rekli: „ Jak ko zemlja“. Prirodna, urođena snaga. Takav je bio i naš Nedžib. Kažu, da je bilo bolje da dopadneš kovačkih kliješta, nego njegovih šaka. Još ako je ljut. Pored karakteristične face i krupna tijela, vrebala je opasnost da se rastaviš sa životom, ako ga slučajno pogladiš po kosi. To mu je bila bolna tačka. Kosu je slago polukružno u šop, iza uha, što bi rekli iz podruma, pa preko tjemena. I sve je to stajalo ukočeno i onako kako je on anlaiso.
Pošli mi na one malo visočije škole. Fakultete. Bili smo vrijedni. Ganjali smo nauku. Studirali u Sarajevu. Većinom. A za praznike hametice dolazili u naš zavičaj. Najdraži praznik nam je bio „Dan Republike“. Po deset dana smo hojcali po našoj čaršiji. Bruka vanrednih autobusa je išlo za i nazad. Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:
– Jel’ ovo za Užice? A!?
Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:
– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja.
– Ama, mi idemo za Sarajevo. Za Užice je u drugom smijeru.
– Ja oću za Užice! Znam ja đe je Užice. Samo ti vozi.
Tutnjimo mi Glasinačkim poljem, a rasprava i dalje traje. Džibiju se počele tresti ruke.
– Slušaj ti, ako ne prestaneš izbacit ću te napolje! Jel jasno!
– Šta ti oćeš? Ja idem u Užice, ćelo!
Znali smo da je gotovo. Tamam smo prilazili raskrsnici na Podromaniji, kad se autobusom prolomi krupan glas:
– Aljo stani! Otvaraj vrata! Odmah!
Zaustavi Aljo bus, otvori vrata, a Nedžib u jednom koraku dođe do „užičanina“, ufati ga za vrh gunja iza vrata, odiže u zrak sa sećije, primače vratima, nabi nogom i zasikta:
– Evo ti tvoje Užice, pijana guzice!
Izleti romanijac ko fišek u livadu kraj puta, a Nećko sa olakšanjem otpuhnu i izbaci iz sebe:
– Zatvaraj Aljo! idemo pravo za šeher. Nećemo svraćati u Užice.
Putovasmo mi sa našim šoferima i kondukterima i za novogodišnje i prvomajske praznike. Tog maja na gradskom igralištu je bilo finale radničkih igara u raznim sportovima, ali i u jednom novijem. Navlačenju konopca. Krenulo to u onim „Jadranskim susretima“ po moru, gdje se dalmoši stokilaši zakače za konopac i tegle svako na svoju stranu, pa ko jači, taj kači. E, tog maja finalna borba između šofera „Tehnotransa“ i „Upitransa“ ljutih rivala. Pola dana su sastavljali timove. Negdje uz jutarnju kahvu u bašti, onaj Filota kaza svojima:
– Ništa bez Nedžiba. Ako njega dobivamo i stavimo na čelo ekipe, garant dobijamo. Sve drugo je čisti zijan i bruka brate. Nego, ja odoh kod Brzog, da odobri dovođenje Nećka sa linije na takmičenje.
I bi tako. Finale negdje u kasno popodne. Pun stadion ko kad je Ribar dovodio Željine veterane.
Donese se mornarski konopac sa zastavicom na sredini. Najavljuju se ekipe. Plave majice „Tehnotrans“, a žute „Upitrans“. Sudija spominje da je navlačenje od dva puta. Ako bude neriješeno ide i treća tura. Navijanje, vriska, galama. Gledamo raspored. Nema Nedžiba naprijed. Komešanje među radnicima plavog tabora. Sudija naredi da se zauzmu pozicije. Podiže se konopac i zategnu. Štela sudija zastavicu na sredinu, sa pištaljkom u ustima. Prolomi se zvuk pištaljke. Ukopaše se stokilaši i na jednoj i na drugoj strani. Niko ne preteže. Tako desetak minuta. Usijalo se na tribinama. Okliznu se onaj jedan rumaš iz plavog tabora, pokleknu. Bi dovoljno da žuti vide šansu, te uz jedan trzaj pređe zastavica na njihovu stranu. Povedoše žuti. Ogorčenje kod plavih. Galama, mahanje rukama, bacanje peškira, šutanje torbi. Haos. Proglasi sudija pauzu od petnaest minuta do druge borbe. Oko ulaznih vrata gradskog stadiona nasta gužva. Pojavi se Filota, sav crven ko rak, a iza njega Nedžib. Stadionom se prolomi aplauz i poče navijanje.: – Plavi! Plavi! Dadoše Nedžibu majicu, koju on polahko navuče preko glave, pazeći da ne pokvari fizuru. Znali smo da bi frizura mogla odigrati glavnu ulogu. I desi se.
Oglasi se sudija po drugi put. Priprema za borbu. Ukopaše se i jedni i drugi. Filota poreda svoje borce, izda im naredbu i na samo čelo stavi Nedžiba. Zastavica se ukoči. Sudija dade znak. Krenu navlačenje. Snaga protiv snage. Stoji zastavica pet minuta na istom mjestu, gdje je i bila. Tajac na tribinama. Samo se čuje stenjanje boraca. Podufati Nećko konop malo bliže, ali mu „bič“ poće polahko da klizi sa glave. Preblijedi. Ako pusti i popravi frizuru izgubiće. Ako doda snage i jače povuče, sletiće bič, „otkravit će se“, obrukat će se. Proba malo da popusti, ali druga ekipa povuče malo jače, i to mu se ne dopade. Odluči. Ukopa se. Sage glavu, uvuče u ramena i popravi frizuru vrhom ramena i podvrisnu. Dobiše i drugi u ekipi dodatne snage i navukoše žute. Izjednači se. Vuče se treća finalna borba. Radnici plave ekipe počeše skandirati “ Nežibe! Nedžibe!“, prifati i ostala raja, vidjevši da nije problem snaga, nego zadati friz. Filota se sa Nećkom izgubio u pravcu auta. Dodo mu češalj i lak da popravi i ukoči šop.
– Ne sikiraj se. Ovo ti je orginal švapski. Donio ga ženi. Super je.
Vratiše se. Krenu i treća runda. Opet isto. Ali nakon nekoliko minuta osjeti Nećko da je suprotna strana zamorena. Povuče jače. Primakoše zastavicu za pola metra. Spade šop. Jednom rukom drži konop a drugom popravlja frizuru. Vrati druga strana na početak. Raja se poče smijati. Nedžib protiv žutih i vlastitog kompleksa. Deset minuta je išlo naprijed-nazad uz namještanje šopa, sve do poznatog vriska i pobjede plavih. Cijeli stadion je stajao na nogama, zaliven u suzama od smijeha i uz aplauz i navijanje:
– Nedžibeeeee!
Filota je kidnuo na vrijeme i puna dva mjeseca nije smio Džibiju na oči, dok ga huja nije prošla. Znao je da je lak dupljak iz Rumunije.
Nedžib je stigao sa Stare Gore. Osnažio nas. Oplemenio nas. Podario vrle sugrađane Amira i Emira. Oljudio nas. A došli su i neki drugi sa tog kraja. Jahači zla. Otrovali nas. Razrušili nas. Ojadili nas. I nas i naš zavičaj. Prve nismo dovoljno cijenili a drugima podilazili. Dobri stari Latini bi rekli: „ Historija je učiteljica života“.
Kako za koga. Ni ova generacija nije položila ispit. Pali smo. Pobijedilo nas zlo. Nekažnjeno i bez pravde. A i spora pravda nije pravda. Bljutava je.
Ili će biti da nam nevalja geografija. A možda smo bili predmet igara slobodnih zidara?!
Kako god.
Koštalo nas glava i zavičaja.
15. januar 2012. na dan vozača.
Aci Tagor 1414