Kakanj. Stoji ime grada, u koji se uputih, na onoj jednoj žutoj i iskrivljenoj plehanoj tabli. Na prvi pogled sav je nakav siv. A tamo je to,kažu tako. Beli, radi one cimentare. Bome se fale da su ugradili prečistače. Hajde ga vjeruj. Ugrađeno, a opet sivo. Ma, mi ti imamo tu boljku, da šta god napravimo je odmah svjetsko, a najmanje evropsko. Sa tim svojim bubicama što vijugaju onom sivom masom svratih sa prijateljima na kahvu u neku osrednju gradsku birtiju.
Bio je pazarni dan. Svjetina sišla sa svih strana. Bosanski pazarni su napobaška priča. Gušteramo i mlatimo onu poznatu bosansku, šuplju. U tom se pojaviše naša dva zemljaka. Ispitasmo se onako reda radi, ko ljuti žiranti. Nešta smo jedni drugima ko garantovali, pa zijanili. Zavičaj valjda. Nejma šta drugo. Sjedoše za susjedni sto i krenuše sa muhabetom o našem kraju. Zagolica me i osluhnuh malkice iz prikrajka.
– Znaš li ti bolan, šta je rumaš?
– Znam! Dodik.
– Ama, rumaš, ko pojam. Kužiš?
– Krupan, nezgrapan.
– Jes. Ali mi smo više kontali da je to naš lokalni izraz za nešto ili nekoga, što je neodmjereno, neotesano, pa i sirovo.
– Jes vala i to. A otkud ti ta priča?
Povuče me na djetinjstvo. Nekako s proljeća, mahale, mejdani i sokaci su bili puni dječije graje. Igralo se klikera. Malo ravne plohe, petom napravljena rupa i igraj. Jal u lovu, jal lovu ili u klikere ili u nešto drugo. A nije se imalo ko danas. A klikeri!!! Joj, milovali smo ih očima ko mladoženja mladu prve bračne noći. Veliki, osrednji, mali. Pa šestoperci. Stakleni, gumeni, a ponekad i gvozdeni. Kuglageri. A i rupa, nije bila rupa, već raša. Znali smo sve vrstre đozgi. Bilo je izbijanja iz raše, a i hinjskog uvaljivanja u rošu. Sad mi to uvaljivanje malo liči, gluhobilo na kurvarluk. Igralo se do akšama, a ponekad ispod drvene bandere i žute sijalice do kasno u noć. Ponekad bi nas prekini neko od starijih. I po adetu bi nam ubacio svoja pravila igre, a najčešće je bio fol u mijenjanju klikera. Kad njega gađaju igra se onim najmanjim, a kad on gađa igra onim velikim.
Taj veliki kliker je pravio pometnju. I kliker i njegov gazda kod raje su se zvali „rumaš“. Ako bi nam porazbijaj naše klikere ili nas ofuči, mi bi ga sačekali u mahali kad ide s curom na korzo, i iza taraba bi uglas dobacivali:
– Rumaš!– Rumaš!
Palilo je. To bi curama bio znak da se radi o neotesanom i posirovom momku. Mi gubili klikere , a on curu.
– Plah vakat!
– A znaš li ko su dimijaši?
– Znam! Tihić.
– Opet on isto. Ama pojam. Pojam hablečino.
Dimijaši su ti bili muški tipovi, koji bi sve živo uradili da spase svoju bijednu kožu. U gustim situacijama su se znali prerušiti u naše nane, navuči dimije i kidnuti sa terena, gdje je trebalo viteštvo pokazati. Kazuju ovi stari da se u onom anamo ratu, svašta događalo. I da je bilo svakojakih vojski koje su vršljale našim krajem. Naročito je bilo gusto na onoj boričkoj plohi. Često bi upadale razne bande u sela. Dovoljno je bilo nekad pripucati i spasiti narod tog sela. Oni hrabri su to odmah radili, a oni drugi bi se dograbili dimija i šamije i kidaj. A i nakon rata, tamo šesetih, kad se penđeralo znalo je doći do gadnih susreta. Dešavalo se da u jednoj kući poslije teferića bude više cura, pa na penđeranje dođe nekoliko grupa momaka. Dođe do svađe, na guranje, pa i marisane. Tražilo se spasa ulijetanjem u domaćinovu kuću, da se ne bi fasovalo. Bunovan domaćin pito bi cure:
– Ko su musafiri?
– Dimijaši, babo.
Desilo se isto i nedavno. Bilo je rumaša i dimijaša. I sada je tako. Živimo njihovo doba. Pogodi onaj. Tamo na Istoku ima jedan rumaš što sve razbija i niko ga ne zaustavlja, a vamo ko da je samit dimijaša. I jedni i drugi samo misle o svojoj guzi. A između je narod. E, na njega niko ne misli.
Dimijaši se sakrili, a ni iza taraba nema više nikoga da povikne:
– Rumaš!
Krajem marta 2012. god. gledajući reklamu sa klikerima
Aci Tagor 1414