DA SE NE ZABORAVI: Logori

Za vrijeme intenzivnog granatiranja, dok smo cucali zbijeni u podrumu, zacusmo galamu i korake oko zgrade. Dosli su, sta cemo sad? Prasak stakla ulaznih vrata na zgradi nam je rekao sve prije nego se zacuo drzak glas s vrata podruma; Brzo napolje (edit by webmaster) vasu ko ne izadje u roku od pet minuta bacamo bombu unutra. Napolje. Izbora nije bilo. Na izlazu iz podruma stajala su dva maskirana vojnika i udarali nogama ili kundacima puski svakoga ko bi prolazio pored njih. Prizor napolju je bio stravican, neke kuce oko zgrade su bile u plamenu a ispred zgrade potrbuske s rukama na ledzima je lezalo dvadesetak muskaraca. Zene i djeca su stajali na cosku zgrade nekih desetak metara nize. Medju njima primjetih i svoje. Oko zgrade u krugu se nalazilo tridesetak maskiranih (neki nisu imali maske) vojnika. Ubrzo sam se i ja nasao na zemlji. Posle toga se zacuo odjek rucne bombe u podrumu i vrisak jednog od civila. Sve se utisalo osim jauka ranjenika u podrumu, jecanja djece i zena i pucketanja zapaljenih muslimanskih kuca u blizini. Tada nam se obrati jedan od vojnika: Ako neko ima bilo kakvo oruzje neka ga odmah preda. Ici cemo od stana do stana i gdje nadjemo oruzje ubit cemo vlasnika na licu mjesta. Sjetih se pistolja u spavacoj sobi i iz sebi ne objasnjivih razloga dobrovoljno digoh ruku. Kad to spazi jedan od (ne maskiranih) vojnika, dize me sa zemlje i na ocigled prisutnih izvadi noz iza pojasa te ga stavi pod moju bradu. Znas li ti da je moj brat danas ranjen, sad cu te zaklati majku li ti tvoju, zaurlika. Zacuh jecaj moje majke koja je stajala kojih desetak metara odatle. Neces, povika drugi vojnik, i naredi mi da mu predam oruzje. Posao sam prema stanu a on me pratio. Penjuci se uz stepenice, okrenuh se i zatrazih mu cigaru(kontajuci da mi je poslednja). Dok mi je davao cigaru obrati mi se smirenim glasom i rece da me pozna i da se ne brinem poslat ce me s majkom u srednju skolu. Kad sam ponovo izasao iz zgrade, muskarci su jos uvijek lezali na zemlji dok su im vojnici vezali ruke zicom a zene su vec odavno otisle osim moje majke, nene i tetke, cekale su na mene.
Prvih nekoliko dana u skoli nije bilo puno muskaraca pa sam i ja vecinu vremena provodiou krijuci se u WC-u. Kasnije je jos dosta naroda dovedeno, mada sam ja izbjegavao da se pojavljujem osim ako nisam morao. Kad su organizatori ovog prihvatnog centra shvatili da nas ima i vise nego sto su planirali odlucise da nas potrpaju u kamione i autobuse i prebace na nasu teritoriju. Kisa je padala ili je nebo plakalo sluteci sta ce se desiti i dok sam se penjao na zastavin trotonac na zacelju kolone nampade mi pjesma Bijelog Dugmeta: Odlazim, odlazim, ostavljam te ali ne kao prije. Ovaj put zauvijek, sad placi jer vise nikad ti necu doc…………..