AVDUKINA BESJEDA
Onomad, sjedih i eglenisah sa našim dobrim Avdukom. U bosanskoj čaršiji, uz takum i bozu pokrenu se muhabet.
-Bogati Avduka,kako si?
-Eh! Kako može biti muhadžer? Muhadžeri su ti bolan najtužniji insani na dunjaluku. Svakome
smetaju, pa i sami sebi. Niko hi plaho nešto ne anlaiše, al eto trpe hi.
A idu samo na jedno gorivo.
Progone ih uspomene. Da nije uspomena, kakve god da su one, čini mi se nebi bilo ni njih.To je jedino izvorno njihovo.
-Pa i ti si muhadžer, pod stare dane.
– Jes vAlaha. Život ti je ko zvrk. Kad ga neko zavrti nikad se ne zna gdje će stati. Jal na hastalu,
jal ispod.A i na hastalu se nikad ne zna u kojem će ćošku stati. Vidiš vi sa istoka pa u šeher
a ja iz šehera pa na istok.Nekog život baca tamo, nekog vamo. A čojek misli da on sa životom
ko upravlja. Eh,moj brate.
Ote se uzdah iz Avdukinih grudi i nasta tišina. Čula se lomljava kocke i pokoji srk kahve, a iznad glava su putovali plavičasti duhanski tragovi.
-Prošo sam ti nedavno kroz tvoju rodnu nahiju. Lijep kraj, al nešto fali.Beriketa,šta li?
Ne znam. Nekako mi sve izgleda ko one palanke u pričama Radoja Domanovića.Tako ja vidim, a kako je vi osjećate, ne znam.
-Teško pitanje Avduka,a lahka odgovora nejma.
-Biva to tako kad narod ne poštuje sam sebe. Nisu bolan džaba latini rekli da je istorija učiteljica života. Mi je ne poštujemo i stalno nam se isto vraća. Valjda je to usud.Imamo ko biva školovanih mlogo, ali ništa. Bogami ko da i nejmamo. Slaba fajda od tih silnih naukovanja.
-A znaš li ti kakoja vidim tvoj kraj?
-Ne znam,iznenađen odgovorih.
-U nečemu ste dunjalučki poznati, u nečemu evropejski igrači što bi stari rekli, u nečemu
u bivšoj Jugi jaki, pa i u ovoj mrtvaji Bosni uvaženi. Nije bolan to šala. Nisi bolan mali, osim
ako ti to hoćeš.I bićeš mali, ako to što imaš ne cijeniš, ne čuvaš, njeguješ.
-Goleme rječi zboriš mudri Avduka, a moreš li to malo rastabiriti, godi mi nefsu.
-Ne hiti ti se?
-Jok vala, jer ovaku besjedu ko zna hoću li više čuti.
Malo predahnusmo i ja od unutrašnje treme,prokinuh:
-Veliš jedini dunjalučki?
-Jes vala. Ona ergela na Borikama što je bila, a kažu i sada je ima, samo taka je u dunjaluku.
Samo je ona jedna i jedina „una“,što bi rekli braća Talijani,nasmija se, koja uzgaja
brdskog bosanskog konja. Konj ,a naš bosanski, sa svom svojom japijom, jedino takav može
opstati u tim našim gudurama. Možeš ti njega micati, ali jok neće se tamo neće primiti, i
kažu presvisne. Ko i ovaj naš bosanski insan. Nakači se on na sve što dunjaluk ima, ali dušom
nikad.
-A,evropejski igrači?
-Eh,tu je hikaja malo modernija.Iz muhabeta sa drugim čojama iz vaše rodne nahije, spozno
sam da ste bili majstori i plaho baratali sa gvožđem. Kazuje se da ste bili veliki majstori
u pravljenju prečistača za limuzine i teške mašine i da ste radili onaj šišteći lonac. Prodavalo
se po evropejskim ćaršijama pa i dalje, i jedno i drugo.Vi njima robu, oni vama njihove pare.
Što bi bistričani rekli“pravo slovenski“.Ačkosum.
Odulji ovo Avduka,rekoh, a sav gorim da nastavi dalje.
-Neka te. Neka se zna šta se skupno radilo i dokle se dobacivalo.Vi bolan bili Evropa prije
trijes ljeta,a oni danas po vazdan gude o Evropi.
Ja vakta svakaka!?
-U Jugi.Šta je u Jugi?
-Slušaj,svaki vakat kad je mir lakše je durat, a vakat Juge, za ovo današnje je bio plah.
-Juga vas „šveđane“ zna po moto trkama. Prvo, glavnom đadom kroz vašu ćaršiju, a onda po
brdima. Koliko sam puta svoju fameliju molio da idemo i gledamo trke kod vas.
Eh!
Prenosila i televizija iz Sarajeva za cijelu Jugu ,al onu brdsku. U taj vakat malo je ko to mogo izgurat.
A vi bogami jeste.Aferim!
-Bosna!? izletih.
Avdukino čelo se nabra ko mijeh u stare harmonike, oči zasijaše, usta se jedva pomjeriše, ruka
zadrhta. Pomislih,šta bi? kad se ču:
-Uh! Rano moja ljuta.
Otpi boze iz staklene krigle, otpuhnu i nastavi.
-Pisalo se o njoj, piše se i pisaće se i opet se bojim da će se slabo toga kazat. Pjevalo se,
pjeva se i pjevaće se.
Neka.Odoh daleko.
Zahalavantaću bojim se.
Jah!da se vratim.
Vaš kraj u Bosni u stara vremena, a to kazuju ovi plaho stari insani, zvao se Ćelebi Pazar.
Nahija dobro bogata i velikim i malim hajvanom. Rijetka je ćaršija koja je imala dva pazarna dana,
a vi ste imali to, a napobaška hajvansku pijacu. Nije šala početkom i krajem hefte.
U onim starim ćitabima kazuje da mjesto ili kraj koje ima žive pazare, je vrijedno i bogato.
-Bilo! izletih nerovozno.
-Ima li još nešta? upitah Avduku ljutito.
-Ima.Ti se to ko ljutnu.
Ha?
Ne zamjeram. Vidim pravi si muhadžer.Uspomene progone.
Eto, svi koji su dolazili u Rogu, kako je nešto kratite, su zapamtili i rogatičke đenaze.
Ispraćaj mejta s ruke na ruku po nekoliko kilometara.
Taj običaj mi se duboko urezo u ovu moju tintaru. Fin i dostojanstven adet.
Adet jakih i golemih. Po tom su vas znali i cijenili.
Eto tako ja vidjeh sa strane,a dalje je do vas, hoćete li se cijeniti, poštovati, pomagati ili dijeliti.
Na vama je.
I još nešto“Neznanje istorije se glavama plaća“.
-Fala Avduka na lijepoj besjedi.
-Iz duše je.Da znaš.
-Znam.
Na stolu ostadoše krigle i filđani, a mi odosmo u tmurnu bosansku noć.
Svako sa svojim uspomenama.
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414