Za MOSI (Međurepubličke Omladinske Sportske Igre) ste sigurno svi čuli a vjerujem neki od vas i učestvovali, predstavljajući Rogaticu u nekom od sportova. Eto tako sam i ja, igrajući odbojku, branio boje naše nam Rogatice više puta (tačnije šest puta), i vjerujte mi, svaki put je bilo bolje od predhodnog. Posle svakih od igara bi se još dugo po čaršiji pričale zgode i ne zgode što se desiše pojedincima na igrama.
Jedan od tih pojedinaca o kome bi se često pričalo je bio i Osman Vatreš zvani Šajbuba. Naime, Šajbuba je bio dio rogatičke planinarske ekipe, a kažu da mu je planinarstvo išlo od ruke. Tako su naši planinari često donosili medalje i bili jedni od boljih predstavnika Rogatice.
Na povratku sa jednih od igara, Osmo je vozaču autobusa objašnjavao kako je na Višegradskim igrama bilo pravo gusto i kako se medalja te godine osvojila samo zahvaljujući njegovom poznavanju terena. Dok je Osmo dočaravao svoje doživljaje, napolju je počela padati kiša koja se ubrzo pretvorila u pljusak a Osmo, onako udubljen u svoju priću, stavi šukuljicu na glavu. Svi prisutni su prasnuli u smjeh.
Detalj sa igara u Rogatici 1987
Jedne prilike ja Osmo pričao sa planinarima iz neke susjedne opštine, čini mi se Goražda, pa su ga ovi pitali da li zna neku raju iz Rogatice. „Ma znaš li ti Hodžiće iz Rogatice“ upitaše ge, a on veli da zna. „Ma de nam reci jeli onaj fudbaler Teskeređić rogatičanin“, ja šta je nego rogatičanin, babo mu predsjednik opštine. Neko od prisutnih predloži da poigraju remija, pa će ti jedan od njih: „Osmo, znaš li ti remija?“ a on će ti na to „Nema te famelije kod nas“.
Ovakvim i sličnim anegtotama sa MOSI igara nema kraja, pa se nadam da će nam još neko prenijeti dio divne i nezaboravne rogatičke prošlosti.
Behar
